NAJJAČI INTERVJU SLAĐANE MILOŠEVIĆ! Ovako je ona govorila o životnim borbama

Vest da je rok diva Slađana Milošević umrla u 69. godini potresla je ceo region, a napustila nas je posle teške borbe protiv opake bolesti.

U toku svoje karijere, ona je dala jedan od najlepših intervjua za "Yugopapir", gde je iskreno delila svoje životne borbe, uspehe i iskustva iz karijere.

Intervju prenosimo u celosti, bez ikakvih izmena. Uživajte u čitanju.

Sve svoje poslove vodim sama, a ubediti organizatora da Slađana Milošević ima grupu, koja je snimila album i da je potrebno da se i ta grupa pojavi na televiziji, pa dobiti bitku da se ta grupa konačno pomene u nekim novinama, pa dobiti bitku da je u emisiji potrebna scenografija, pa tražiti majstora za svetlo, tražiti da kamere izađu iz studija da bi se snimio video-spot - to je sve bilo tako teško, ljudi su tako teški u menjanju svojih navika, a ja sam, kao za inat, smatrala za svoju svetu dužnost da promenim sve to, da pokrenem neke stvari sa mrtve tačke

Decembar 1983: Očekivao sam luksuzan haos u stanu Slađane Milošević, jer zvezde, a seks bombe pogotovu, žive u luksuznom haosu - pudlice, flaše, slatkiši i sve u roze boji. Te prastare holivudske iluzije pukle su kao balon čim su se odškrinula vrata jednosobnog stana. Iznutra, kao loša vest, iskoči korpulentan bokser i poče da me njuši.

"On je OK"? - napokon stiže Slađanin glas.

Ko je ok? Ne znam, tek popustili smo i kerber i ja.

Prešao sam prag, misleći da je haos moguć i sa bokserom, ali vreme je opet došlo da čujem praskavo PAF. Pucanje balona.

U stanu je sve bilo čisto, zategnuto i složeno, kao da je malopre slikano za "Naš dom".

Ničeg roze i ničeg modernog, sem gitare, walkmana i mini televizora, koji je umesto slike emitovao štrafte i sneg. Svuda okolo, bilo je više knjiga nego sprava. Pogledao sam neke. Maks Friš, Henri Miler, Jung, zatim debeli tomovi sa formulama, šemama, dijagramima i, neverovatno, čak dve Biblije.

Foto: Ataimages

Morao sam da se uštinem. Slađana, ona što gori od želje da ubije noć, ne stanuje ovde. Ko mi je, onda otvorio vrata?

"Dolazim odmah", čulo se iz kuhinje, i zaista, nisam čekao dugo. Pojavila se u crvenim pantalonama od skaja i majici roze boje. "Konačno nešto", pomislih i gotovo pogladih sklupčanog psa. Pripremio sam kasetofon, očistio naočare i pogledao ka fotelji preko puta.

Opet se čulo PAF! Moja domaćica, žena koja očito ume da misli duhom, postala je Slađana, pevačica za koju novine pišu da misli telom.

Nesklad kao defekt profesije

SM: Čim to uključiš, nastane totalna blokada. Te mašine su odvratne, pogotovu kad znaš moguće posledice. Odavno ih ne podnosim, otkad sam prvi put imala neprijatno iskustvo.

DŽ: Jesi li se zbog takvih stvari ’81. povukla, prvi put zauvek?

SM: Bilo je milijardu razloga, otprilike, i nijedan konkretan. Prvo, situacija u kojom sam se ja lično nalazila, način na koji sam radila, način na koji sam dolazila do posla, novca...

Smatrala sam da radim neke stvari koje su ispod mog nivoa.

Nisam htela s tim da se pomirim i našla sam neka druga interesovanja, drugi način postojanja. Ispostavilo se da su ta druga interesovanja slabija od muzike, da sam u biti muzičar i zato sam opet tu.

DŽ: Možeš li konkretnije o tim razlozima?

SM: Konkretnije? Sve su to sitni mali razlozi koji ti godinama kidaju živce. Recimo, nivo našeg poslovanja na estradi, u rock-muzici, u medijima, među muzičarima - bilo gde.

U početku, kad sam se pojavila, dočekala sam taj svoj uspeh, tu svoju popularnost kao neko oslobođenje, zato što raditi sedam godina, koliko sam se ja pre toga bavila muzikom, bez ikakvih rezultata, vrlo je neprijatno za nekog ko traži potvrdu sredine, a pošto sam je ja u tom trenutku dobila, učinilo mi se da je to uspeh.

Međutim, sve što se vratilo kao refleksija mog uspeha, bilo je strašno negativno, jer je od mene počelo da se traži ono što nisam mogla da dajem: previše kompromisa, ustupaka tržištu itd.

Problem je što sredina sama izdvaja kvalitet koji ti već imaš, ali ne u toj meri istaknut i onda, pošto ima potrebu za određenim pojavama, idolima, počinje da te opterećuje imageom, koji u suštini i nisi stvorio ti.

Sve to me je potiskivalo nadole, umesto da me inspiriše da se krećem dalje.

DŽ: Recimo da je to klasičan nesklad između slike koju čovek ima o sebi i slike koju o njemu stiče javnost. Samo, u tvom poslu image je zakon.

SM: Tačno. Meni je jasno da svaka ličnost u rocku, filmu, mora biti žrtva imagea i ja ne doživljavam taj nesklad kao defekt profesije, ali nisam mogla da podnesem toliki nesklad, jer je to potpuno odudaralo od nečega što ja jesam i čemu stremim u životu.

Foto: Ataimages

DŽ: Slika sexy rock dame je ta koja ti smeta?

SM: Recimo. Ja sam krenula tim putem jer su u vreme mog pojavljivanja postojali samo pevači-kipovi, bez ikakvog ličnog muzičkog stava, a festival je još bila dominantna i jedina pojava u našoj muzici.

Ja sam se pojavila sa nečim što bi eventualno moglo da prođe, što ne bi bilo previše revolucionarno, neki umereni izraz - simpatična, zgodna devojka koja će kroz to da probije taj neki tabu o seksualnosti.

Bilo šta drugo da sam pokušala, ne bih uspela.

Moja procena situacije je bila da je ovo najlakši put, jer pevati u onom trenutku o politici, pevati angažovane pesme nije dolazilo u obzir, pojaviti se kao rock-pevač sa električnom gitarom takođe nije dolazilo u obzir, jer je i Bijelo dugme tek počinjalo.

Treba se setiti tog vremena.

Uspeh ovih generacija je sada omogućen i time što postoji zrelost publike, a onda, bilo kako da sam se pojavila, nisam mogla da izazovem diferencijaciju publike, narodna je i dalje ostajala pomešana sa zabavnom.

Dugme je vrlo pametno, na jedan zaobilazan način, iskoristilo baš tu činjenicu.

Treba pomalo biti fanatik

DŽ: Ipak, od 1974. do 1981. uspevala si da živiš isključivo od tog posla.

SM: Da, ali po koju cenu! To ne možeš da pročitaš u novinama ili vidiš u nekoj televizijskoj emisiji. Između ostalog, doći do tih fotografija, do tih televizijskih emisija, bio je pakleni put za mene, zato što sam sve to radila sama.

Sve svoje poslove vodim sama, a ubediti organizatora da Slađana Milošević ima grupu, koja je snimila album i da je potrebno da se i ta grupa pojavi na televiziji, pa dobiti bitku da se ta grupa konačno pomene u nekim novinama, pa dobiti bitku da je u emisiji potrebna scenografija, pa tražiti majstora za svetlo, tražiti da kamere izađu iz studija da bi se snimio video-spot - to je sve bilo tako teško, ljudi su tako teški u menjanju svojih navika, a ja sam, kao za inat, smatrala za svoju svetu dužnost da promenim sve to, da pokrenem neke stvari sa mrtve tačke.

Osećala sam da ću jedino pokrenuvši velike stvari osloboditi i sebi prostor, a ljudi u medijima, koji o tome odlučuju bili su apsolutno nepripremljeni za sve.

Recimo, televizija.

Dolazim da dobijem termine za snimanje, u kojima bi moglo da se izvede, to i to, i potrebna mi je scenografija, rasveta i neka grupa ljudi koja bi nešto radila na sceni ili igrala ili predstavljala neku vrstu dramatizacije te moje muzike.

I, šta se dogodilo?

Dogodilo se da me je glavni producent programa u kome sam radila izbacio sa televizije, sa psovkama i uz obrazloženje:

"I dok se ti nisi pojavila, mi smo imali Nedu Ukraden, pa će nam to biti dovoljno dobro i za ubuduće."

Treba pomalo biti fanatik da bi se sve to izguralo.

Ja verujem da bi normalna osoba već kod prve prepreke ili bar kod desete, stala, a ja sam ih hiljade i hiljade pregurala.

DŽ: Misliš li da su te prepreke razlog zbog koga se u ovom žanru nije pojavila tvoja prava konkurentkinja?

SM: Verovatno.

DŽ: Zar ne bi bilo lakše da si radila sa menadžerom?

SM: Ne postoje!

DŽ: Postoje. Nisu baš uvek suptilni tipovi...

SM: Da, to su tipovi koji su mogli da mi organizuju koncert u hali "Kragujevac", a to meni nije potrebno.

Foto: Ataimages

Sem toga, većina tih menadžera, onda ih je bilo dva ili tri, a ni sad ih nije mnogo više, započne karijeru nekog pevača, pa ga onda prati i eksploatiše, a ja sam je sama započela i niko od njih nije hteo u to da se meša, jer ne bi imao dovoljan profit od mene.

DŽ: Verovatno, ipak, nije razmišljanje o sklopu okolnosti ono što te je nateralo da se povučeš. Mora da se dogodilo i nešto konkretno.

SM: Ja sam bila kivna, recimo, zbog tih okolnosti, ali sam se povukla silom prilika, jer sam se strašno razbolela. Dobila sam virusnu upalu pluća koja se iskomplikovala. To je bilo na turneji u Portorožu, usred maja. na temperaturi od 7 stepeni.

Išli smo prema Zagrebu u kolima koja su imala isključivo sistem hlađenja i ja sam, uvijena u neko ćebe, sedela i drhtala i tako sam zaradila tu virusnu upalu pluća.

Dugo sam ležala u bolnici, šest meseci, i doživela tamo raznih užasa.

Recimo, dolaze praktikantkinje, misle da ih ne čujem i pričaju bljuvotine o meni.

To je bilo mnogo gore od onih svakodnevnih uličnih prepada, kad me muškarci ponižavaju kao poslednjeg stvora.

Nauka je puna zagonetnih zaključaka

DŽ: Šta se dešavalo u pauzi između bolesti i ponovnog pojavljivanja na sceni?

SM: 24 časa sam provodila sa veterinom! Od sedam do sedam su bile vežbe, a ostalo nešto malo vremena je bilo učenje i pisanje referata.

DŽ: Zašto veterina i zašto tada?

SM: To nije iznenada. Htela sam da ostavim sve i povučem se u taj drugi svet, kojim ja živim paralelno, nezavisno od scene. Ja sam godinama o tome razmišljala, pošto sam pre toga studirala neku drugu nauku, psihologiju, ali sam je napustila opet zbog posla, zbog prezauzetosti poslom i nedovoljnog interesovanja za psihologiju i onda sam odlučila da to bude veterina.

Ljudi shvataju veterinu isključivo kroz bavljenje životinjama, ali veterina nije samo hirurgija, fizikologija, invazije, bolesti. Veterina je isto tako i hernija, biohemija, sve oblasti fizike, nije tako strogo usmerena, potkovana je svim prirodnim naukama.

DŽ: Izgleda da je nauka sinonim za jasno sređen sistem, koji ti nedostaje na drugoj strani?

SM: Tačno, to je dobro formulisano. Nauka je otvorena i tu nema nikakvih zabrana, ima podređivanja celokupne ličnosti nekom cilju koji je postavljen i pre tebe.

U stvari, možda se nisam dobro izrazila, ne radi se čak toliko o potiskivanju ličnosti, koliko o angažovanju, jer i u ovom početnom stadijumu bavljenja naukom, u kome se ja sad nalazim, postoji sloboda, zato što od mogućih deset teorija o prirodi virusa, recimo, ja mogu da budem pristalica jedne, a sve druge da odbacim.

Nauka je toliko puna tih zagonetnih zaključaka, da je ta sloboda u stvari apsolutna i tačno prema toku svojih prirodnih razmišljanja, ti možeš da izabereš odgovarajući zaključak, u tome te niko ne ograničava.

Nevolja bi bila kad bi sve bilo rešeno, međutim nije rešeno i od nas se uopšte ne traži da imamo neko nametnuto mišljenje.

DŽ: Možeš li da uspostaviš paralelu između bavljenja naukom na taj način i bavljenja muzikom na rock-način?

SM: Ne... verovatno ne, jer sam u različitim fazama. Ovde sam u fazi upoznavanja, a tamo sam u fazi stvaranja. Međutim, u početnom impulsu je verovatno bilo nešto zajedničko.

U rock me je prvenstveno povukla angažovanost, angažovanost ljudi koji su se već bavili tom muzikom i počeli da pozivaju i mene.

Ja sam se i u srednjoj školi zanimala za prirodne nauke, bila dobar đak, išla na opštinska takmičenja iz matematike, ali su ovi ljudi iz muzike delovali na mene mnogo više svojim prisustvom, nego što je ova strana mogla knjigama.

Stalno sam nekud pozivana. Svirala sam u orkestru RTB kad sam završila muzičku školu (kao violinista), onda sam dobila poziv iz pozorišta, iz Doma omladine i Ateljea, pa sam tu svirala, glumila i pevala (predstave "Doživljeno kao" i "Tom Paine") i tako sam nekako posredno ušla u taj svet, a taj svet je vrlo magičan i sem toga, uspeti u njemu značilo je dokazati mom ocu da čovek ne mora misliti da mu je sve u životu zabranjeno.

DŽ: Kao što je 74’ ženi na našoj estradi bilo zabranjeno da bude svesna svoje seksualnosti?

SM: To si ti rekao.

DŽ: Šta te je, konačno, privuklo da se vratiš na scenu sa koje si se dobrovoljno povukla?

SM: Slučajnost, a možda i to što su za protekle tri godine neke stvari kod nas krenule nabolje. Mislim na proboje Boe, Idola, Električnog orgazma, Šarla Akrobate - tih najboljih produkata naše nove scene.

DŽ: A u čemu je slučajnost?

SM: U tome da sam u Nemačkoj slučajno upoznala ljude koji su mi u svemu odgovarali. Ja sam još 79. godine potpisala desetogodišnji ugovor sa jednim menadžerom u Nemačkoj i otada sam, sa kraćim dolascima u Jugoslaviju, bila u Minhenu.

U novembru prošle godine sam u jednoj prodavnici instrumenata slučajno upoznala i Brucea Werbera.

Ja sam probala neki Stratocaster iz 57. ili 67. a on je probao Rollandov sintisajzer za gitaru i, normalno, uspostavila se konverzacija.

Saznala sam da on ima grupu, on je saznao da ja pevam i komponujem, počelo je druženje i to je bilo to.

Foto: ATA Images

Ne zovi 93

Rezultat druženja sa Bruceom Werberom i grupom Neutral Design je nova ploča Slađane Miiošević. Krajem godine zagrebački "Jugoton" će objaviti snimke i tada će se videti da je novi Slađanin materijal bolji od onoga štoje ona dosad radila, a čak bolji i od onoga što su optimisti mislili da će ona jednog dana uraditi.

DŽ: Ko su Neutral Design? Dizajneri ili veterinari?

SM: Ni jedno ni drugo. Neutral Design nisu profesionalni muzičari, u smislu da stalno sede u studiju ili idu po turnejama, ali zarađuju nešto novca i od muzike.

Inače, bave se raznim stvarima. Imaju restorane, galerije, jedan radi kao disk-džokej, drugi kao ubacivač u disko-klub...

Mi smo počeli sa probama negde u januaru, radili smo njihove kompozicije, nastupili par puta u klubovima, a u martu sam ja donela svoj materijal.

Bilo je jako puno promena u ansamblu i zbog toga sve ovo relativno kasni - počeli smo sa jednim bubnjarem, pa sa drugim, trećim i na kraju završili na ritam-mašini, ne zato što nisam našla odgovarajućeg bubnjara, nego zbog finansijskih razloga.

Onda se uspostavio neki dobar kontakt, napravili smo par zajedničkih kompozicija, koje smo i snimili ali ćemo ih izdati tamo, a svoj materijal sam ponudila "Jugotonu" kao projekat za Jugoslaviju.

Njima se to dopalo i oni su to finansirali, mada... većina je mog novca, otprilike 60 procenata.

DŽ: Ali tih 60% si dobila od "Jugotona" kao avans koji posle vraćaš prodajom ploča? To su Idoli uradili.

SM: To su mnogi uradili - Oliver, recimo.

DŽ: Dok ne prodaš 30.000 primeraka, nećeš dobiti ni dinara od ploče. Je l’ te strah?

SM: Uhhh, to mi je noćna mora.

Snimanje je koštalo 150 miliona i nije moglo manje, jer to je "West End", 24-kanalni studio u Minhenu sa mikrokompjuterima i svim nus-pomagalima koje možeš da zamisliš.

Radili smo 13 dana, samo matrice i posle to miksovali ovde, u "Akvarijusu". Nismo imali para za kompjuterski miks.

DŽ: Kako se zove ploča?

SM: Ploča treba da dobije definitivan naziv sutra. Imam par varijanti: "Neutralni dizajn", mada je to malo svarljiva kombinacija, onda "Ne zovi 93" - ne, ne postoji kompozicija sa tim nazivom, to je više izvučeno iz omota i celokupnog prethodnog mog rada, u smislu:

"Dozvolite da sagori moj prethodni image, nemojte više da me gasite!"

DŽ: Na ovoj ploči si napravila većinu aranžmana, a tekstovi su nešto tvoji, nešto Bajagini. Šta je bilo od najavljivane saradnje sa Zoranom Vulovićem iz Škripca?

SM: Nismo uspeli da se pronađemo. Njemu se jako dopalo ono što sam ja imala, a meni se jako dopadalo to što je on radio, međutim u saradnji se nismo našli, jer izgleda da on mnogo bolje i svežije radi za grupu.

Tako sam na kraju bila primorana i ja da pišem tekstove i napisala sam ih, u studiju, po liniji nekog kompromisa, jer to nisu tekstovi "za narod", a nisu ni za mene - nisam dovoljno zastranila da bi bili čisto moji.

To su ljubavni tekstovi, a ja ne umem da pišem ljubavne tekstove, moje pesme su više stihovi u prozi. To što pišem za sebe, ne verujem da bi se dopalo publici, jer nijedne od kurentnih tema tu nema.

Zato pevam tekstove onih koji dobro poznaju tržište.

DŽ: Ovom pločom se vraćaš u javnost. Jesi li restaurirala image?

SM: Ništa ne može kapitalno da se izmeni u svakom slučaju. Ja sam ja i izgledam kako izgledam.

Promena u mom imageu je nastala još 79. sa "Amsterdamom" i mojom željom da izgledam ružna. Treba imati hrabrosti pa biti ružan, treba biti siguran u neke druge stvari, pa biti namerno ružan, ružan u smislu "zihernadla-kroz-obraz" itd.

Kikice, perlice, šnalice, nitnice...

DŽ: Do kojih detalja planiraš nastupe?

SM: Ne znam, sad je drugačije. Tek treba da izađem na scenu, pa da vidim. Nisam dugo nastupala, sem tog jednog malog izleta (koncerti Matchboxa u okviru jugoslovenske turneje), ali to je bilo isključivo prizivanje sećanja na neki period od pre četiri godine.

Ja se sada pitam da li će se neko prihvatiti organizovanja moje turneje, jer biće teško naći muzičare i, uopšte, isplatiti projekat.

Oni koji su svirali ploču, Neutral Design, ne mogu biti plaćeni. Ljudi ne postoje, tako da sad uopšte ne razmišljam o tome šta ću, recimo, nositi na sceni.

Ako dođe do toga, nosiću ono što nosim sad - kikice, perlice, šnalice, nitnice, mašnice, svašta, kako se već osećam.

DŽ: To se sve stavlja na glavu!

SM: Stavlja se svuda, po rukama, nogama, kosi, po ušima, čizmama, gitari - svuda!

Dok razgovaramo o samokritičnosti, Slađana greškom počinje jednu rečenicu sa "mene".

SM: Kad rečenica počinje sa "mene", tog trenutka hoću da izvršim samoubistvo.

Neću "mene", jer ja ne postojim kao ja na taj način. Sama sintaksa mi krajnje neuko deluje, to je znak ne samo lošeg ukusa nego i nezrelosti, neiskustva, neinteligencije.

Staviti sebe u prvi plan automatski znači biti neupućen u kvalitete i vrednosti drugih. Staviti sebe kao izvorište merila i kriterijuma je pogrešno, baš pogrešno.

DŽ: Zbog kojih razloga ne možeš sebe da postaviš kao kvalitet. Šta smatraš svojim ključnim nedostatkom?

SM: Nekompletnost, šta ćeš veći nedostatak? Stalno sam u segmentima. Stvorim deo jednog, pa to ne dovršim do kraja, pa stvorim deo drugog, ni to ne dovršim, jednostavno, nemam dobru povezanost.

To je pitanje moje prirode.

Osećam se nepotpunom kad sam isključivo na jednom polju ili kad sam predugo na tom polju. Uvek mi treba, a nemam je, ravnoteža onog drugog ako se bavim muzikom, treba mi nauka i obratno.

Foto: ATA Images

To je prokletstvo.

Nadam se da ću jednog dana uspeti da se sjedinim sa svim tim detaljima, ali bojim se da nije prekasno.

DŽ: Je li uvek bilo tako, i u školi, recimo?

SM: Ne, nije uvek. Bila sam najružnija u razredu, do kraja gimnazije, ali bila sam najbolji đak.

DŽ: Znači, priča o ružnom pačetu, s naglaskom na seksualnosti.

SM: Pa, moguće je da sam ja hipertrofirala tu svoju seksualnost kasnije baš zbog toga što je bila toliko neizražena u početku.

Možda su to i neki kompleksi izgleda, bila sam krajnje neupadljiva, u razredu su me čak i ismejavali.

A možda i nisu kompleksi, neispunjene želje pre.

Najprirodnija želja da se dopadnem određenim muškarcima.

DŽ: Zvuči kao nesretno detinjstvo.

SM: Ne detinjstvo. Imala sam nesretno školovanje. Šikanirali su me i maltretirali i nemam prijatnih uspomena sem momenata kad sam saznavala nešto.

DŽ: Ljudi se obično ne sećaju toga kako su učili nego kako su se zabavljali u školi.

SM: Ja ne. Ja sam kontra tip. Nisam puno radila, ali sam bila mirnog temperamenta i volela da čitam. Do osamnaeste godine nisam imala nikakvih romantičnih veza, posle su najnormalnije došle.

I'm completely alone, nobody's around

DŽ: Imaš li sliku o idealnom muškarcu?

SM: Ne bih volela da se ovo shvati kao moje forsiranje intelektualnog, a to provejava kroz čitav ovaj razgovor. Ali neku bude.

Idealan muškarac treba da bude inteligentan, ali, pazi, ja ne tražim idealnog muškarca.

Po hiljaditi put zvoni telefon. Za razliku od ranijih poziva, koje je Slađana ili ignorisala ili brzo završavala, ovaj traje dugo. Sa druge strane je Bruce Werber, gitarista Neutral Designa.

SM: I’m empty, and I feel terrible because of the financial problems as well .. Sorry? Yes, where shall we meet? Halfway to Paris? No, I've got no money with me, I've got 100 marks, that's all.

You know how much money I spent here for mixing and things like that. A lot. Another 8000 marks and I don’t know whether I can return that money to the company at all... Halfway then?... The problem is that I have noone here. I'm completely alone, nobody's around.

I feel terrible, because I just sit and talk to some people. It has nothing to do with my personality... I'm hungry for you, but not in that sense! ... Ok, ok, bye!

DŽ: Zbog čega misliš da ono što pričaš nema veze sa tvojom ličnošću?

SM: Ne znam. Postoje dani kad pojmovi u mojoj glavi postoje kao misli, a ne kao reči. Danas je baš takav dan, ne uspevam da sintetišem reči kako bi trebalo.

Četvrti put sam čuo paf!

Predrag Popović, obrada: Yugopapir (Džuboks, decembar 1983.)

Preneo Telegraf 

BONUS VIDEO: 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI