"PLAKALA SAM DOK ME JE ŠIŠAO..." Potresna ispovest Milice Dabović: "Pamtim batine koje sam dobijala"

Bivša košarkašica Milica Dabović više puta je izazvala pažnju javnosti otkrivajući intimne detalje iz svog života.

U jednoj od svojih emotivnih ispovesti, Milica je otvoreno govorila o teškom odrastanju, komplikovanom odnosu sa ocem i izazovima s kojima se njena porodica suočavala.

- Moje detinjstvo je za mene bilo najlepše, ali u isto vreme i veoma teško - započinje ispovest Milica i nastavlja:

- Otac je bio veoma strog. Nisam smela da se prenemažem i plačem, jer bih u suprotnom dobijala batine. Kao i u većini domaćinstava tada, iz tanjira smo uvek morali sve da pojedemo. Morala sam da jedem sataraš, koji danas obožavam, ali kao mala ga nikako nisam volela. Jela sam ga i plakala. Bilo mi je muka dok sam punila usta hranom.

Za razliku od Milice, njena mlađa sestra Ana nije imala tih problema.

- Jela je kao mećava. Takva je i danas. Zbog igranja za reprezentaciju odlučila je da izbaci meso, jer meso sada i nekada nije istog kvaliteta, a i želela je da izgubi na kilaži. Bila sam ljuta na nju. Rekla sam joj:"Alo, ti koja si gurman ne jedeš meso?! Šta se s tobom dešava?!" Smatrala sam da će joj telo bez proteina biti ranjivo. Znam da je i Novak Đoković izbacio mesne proizvode iz ishrane, ali on novcem može da kupi kvalitetne namirnice koje su zamena za meso, a koje su veoma skupe. Nije svako u finansijskoj prilici da može tako. U svakom slučaju, sestra je uvek sve jela i bila tatina miljenica, zapravo bila je tatino dete - priča poznata sportistkinja.

"Pamtim batine, to ne mogu da zaboravim"

Milica je često bila kažnjavana, a kako kaže i dan danas pamti osećaj straha.

- Pamtim sve batine koje sam dobila! Želela sam da ih zakopam u svom sećanju, da zaboravim te uspomene, ali nisam uspela. Dobila sam strašne batine kada sam opekla mlađeg brata Miću. Imala sam devet ili deset godina, i vrelu kašiku sam mu slučajno zalepila na obraz. Tata je bio veoma ljut na mene. Bila sam dete, u šoku, nisam ni bila svesna šta sam napravila. Često sam dobijala batine "kako mi se greške ne bi ponavljale". Dobro pamtim osećaj straha - iskrena je Dabovićeva.

Foto: ATA Images

Za razliku od oca Milana, majka Nevenka nikada nije digla ruku na nju.

- Ona je za mene heroj! Obožavala sam je jer se kao lav borila za nas. Ali nikako nije mogla protiv tate, a kada razmislim, nije ni trebalo, jer bi verovatno samo pogoršala situaciju. Mi smo porodica, i kao i svaka druga, imamo prošlost, bolne trenutke, greške, ali isto tako i ljubav. S vremenom smo sazreli, spakovali sve na svoje mesto i nastavili dalje.

Milica je sa šest godina počela je da trenira košarku, i to kod svog oca, koji je bio trener. Godinu dana kasnije pošla je u prvi razred u Osnovnu školu "Milan Vuković".

- Nisam ponosna na tu činjenicu, ali nisam volela školu. Danas govorim deci da treba da uče čak i ako imaju talenta za sport. Bila sam vrlo dobar đak, ali sam učila na silu. Nisam bila miljenica nastavnika jer sam često izostajala sa časova zbog košarke. Ni roditelji me nisu forsirali da učim, niti su me terali da budem nešto što nisam i hvala im na tome. Tata je čak razmišljao da me ne upiše u srednju školu, jer mu je bilo važno samo da treniram. I zaista sam bila dobra u sportu. Sa 14 godina su me zvali Džordanka sa Savine - priča Dabovićeva i dodaje da joj njena osam godina starija sestra, koja je prva počela da trenira košarku, nije bila uzor:

- Jelica je bila najbolji strelac u SFRJ, a ja sam je doživljavala kao nekog od koga moram da budem bolja! Takmičarski sam nastrojena. Kada igram karte ili "Ne ljuti se, čoveče", ja se derem, vrištim, ometam protivnike... Bitno mi je da pobedim, a ne samo da učestvujem. Na kraju sam i bila bolja od Jelice, kao što je Ana od mene. Normalno je da svako od nas napreduje više. Ponosim se sestrom Anom. Osvojila je sve što se osvojiti može, a ja nisam uspela.

Printscreen

Uporedo sa treninzima u Košarkaškom klubu Herceg Novi, pohađala je i srednju ugostiteljsku školu.

- Imala sam najluđi razred, uvek smo pravili haos. Stalno sam upadala u neka koškanja. Čupala sam devojčice za kosu, to je bio moj vid samoodbrane, a dečaci su me čuvali i obožavali. Nisam dobijala batine od drugih, jer niko nije smeo da me dira. Bila sam ošišana na keca - priča Milica i objašnjava zašto je otišla kod frizera i rekla: "Šišaj na keca."

- Kada sam bila mala, tata me je šišao veoma kratko. Ne znam zašto! Dok je to radio, plakala sam, pitala sam se zar mora tako? Ne sećam se da je Jelicu i Anu tako šišao, samo mene, možda je žarko želeo sina. U srednjoj sam počela da puštam kosu, ali sam sa 17 godina videla jednu devojku koja je bila ošišana na keca i svidelo mi se kako joj stoji. To sam uradila i ja. Kada sam došla kući, otac mi je rekao: "Šta učini od sebe?" A ja njemu: "Pa tata, uvek si želeo da imam kratku kosu!" I danas imam traume od frizera. U depresiju padam jedino zbog kose.

Alo! /Informer

BONUS VIDEO: 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI