Ćerka krenula njenim stopama! Glumica Ljiljana Dragutinović nije oduševljena pozivom svoje naslednice!

Slavu je postigla ulogom Natalije Šćekić u "Srećnim ljudima", ali pozorište je uvek bila njena velika ljubav.

- To je tačno. Svako pozorište, što volim da kažem, ima neku blagu memlu, drugačije miriše. Kada osetim taj miris, kao da me podseti na mladost. Neverovatno. Pozorište je uvek bio moj temelj. Ja sam sa glumcima poput Bate Stojkovića, Petra Kralja, Mire Stupice, Danila Lazovića, Milene Dravić i mnogih drugih igrala, ali i bila i veliki prijatelj.

Kada joj je bilo teško u profesionalnom smislu, mnoge kolege su bile tu da joj pomognu.

- Bilo je tu raznih. Imala sam Batu Stojkovića. On je za mene bio kao učitelj, kao i Petar Kralj. Bili su različiti glumci, ali njima sam mogla da se poveravam profesionalno. Sa velikom damom Milenom Dravić sam imala veoma prisan odnos. Ne samo kao glumica glumici, nego i privatno. Izuzetno prisan odnos. Velika poverljivost je vladala među nama. Mnogo sam joj verovala i ona meni. Kao da me je odabrala za to. I zbog toga sam ponosna.

Biti glumic nekad i sada, potpuno je drugačija stvar. Potpuno se promenio pristup poslu.

- Naravno, zato što su takva vremena. Ovi ljudi su bili temeljni glumci. Svako iz svog habitusa. Potpuno su bili različiti, temeljni i ozbiljni. Danas se nema vremena. To je kratkog daha. Igrala jedno leto ili preko noći postala zvezda, pa se ugasila... A ovi ljudi su bili moji učitelji. Nadam se da su me dosta toga naučili, a pogotovu da u pozorištu postoji pre svega moral.

Novac za nju nikada nije bio motivacija za rad.

- Ne znam. Igrala sam u serijama i te kako, ali ne znam da vam kažem. Zato što je ipak ako se pojavite tu, za svakog glumca koji je zbilja istinski glumac, ne govorim o daru, novac se zaboravi tog trenutka kada čovek stane na scenu. Onda nema više novca. Onda sam to ja koja moram da opravdam i da ispunim očekivanja publike.

Njena kćerka Ana krenula je glumičinim stopama i odabrala je istu profesiju kao i majka.

 - Kada sam starijeg unuka šetala Knezom, bila je izložba u SANU Edgara Degaa... Napisala sam poruku njegovom ocu da smo na izložbi. A on kaže: "Nemoj, molim te! Ima nas toliko umetnika u porodici". Moja Ana je završila fakultet od kojeg se moglo lepo zarađivati, ali ona je htela pozorište. Kada je krenula sa drugaricama da ide u pozorište bilo je ide da gleda, ali kada je krenula sama, znala sam da nema spasa.