Katarina Krstajić: "Da ne pišem ne bih bila celovita ličnost! Od prodaje romana pomažem deci ometenoj u razvoju!"
Spisateljici se ostvarila želja!
Privatna arhiva
"Da ne pišem ne bih bila celovita ličnost", kaže Katrina Krstajić, naša spisateljica. Pored pisanja život joj upotpunjuje i humanitarni rad, jer je od malena navikla da pomaže onima kojima je to preko potrebno. Ostvarila joj se želja i več sa izdavanjem trećeg romana u mogućnosti je da deo prihoda od njegove prodaje daruje deci sa smetnjama u razvoju.
Ovo vam je treći roman koji ste izdali. Kako ste došli na ideju da to bude edukativni roman za decu i mlade?
- Osoba sam koja voli da bude drugačija. Nisam htela ni žanrovski da budem prepoznata kao neko ko piše recimo ljubavne romane ili kriminalističke priče i u tom smislu sva tri moja romana su totalno drugačija i stilski i žanrovski - kaže Katarina Krstajić i dodaje da je prvi roman ljubavno-psihološka priča o fatalnim ljubavima, o karmičkim vezama, uticaju prošlosti na ono što nam se dešava sada.
- To je jedna ženska knjiga. Mada, na moje iznenađenje i muškarci su je rado čitali jer ih je interesovalo na koji način žene razmišljaju - objašnjava Katarina
Njena druga knjiga je potpuno različita od prve i ona je u nušićevskom stilu jer je inspirisana vremenom u kojem živimo i društvenim deformitetima sa kojima se susrećemo, sa padom moralnih vrednosti, sa korupcijom, sa nepoštovanjem starijih, sa time da se promovišu neki ljudi koji baš i nisu neko ko treba da služi mladima za uzor.
- Druga knjiga, "Odraz u ogledalu", je triler i na prvi pogled jedna kriminalistička priča, koja ima zanimljiv kraj. Radi se o pljački državne banke. Ali čitalac koji bude malo više razmišljao i želeo da zagrebe ispod površine videće u dugom sloju šta sam htela da kažem, a to sam najbolje rekla kroz svoje glavne likove, koji su potpuno iskarikirani - kaže Katarina Krstajić i dodaje da je druga knjiga trebala da bude neka vrsta satire.
- Treća knjiga, "NMVZ”", je nastala za ciljnu grupu – decu. To su osnovci kojima sam želela da se približim, pa čak i jezikom. U nazivu koristim popularnu skraćenicu koju oni koriste u porukama koje međusobno razmenjuju. To je jedna avanturistička priča o četiri mlade osobe koje su izdvojene iz gradske vreve. Ja sam ih poslala u jednu avanturu na planinu, bez mobilnih telefona, kako bi upoznali punoću života. To im je bila prilika da upoznaju sebe i da se više okrenu ljudima oko sebe, ali i da upoznaju prirodu koju do tada nisu primećivali - opisuje svoj najnoviji roman Katarina Krstajić.
Ona dodaje da njeni likovi idu u potragu za blagom. Dobijaju poruke od nepoznate osobe koja se potpisuje sa "Misteriozo" i moraju da reše zadatke kako bi išli na sledeći nivo. Knjiga je interaktivna, odnosno čitalac mora takođe da rešava zadatke namenjene osnovcima.
- Kroz karakter junaka sam poslala određene poruke čitaocima. Tu je štreberka Ana koja je zaduženada pruži najrazličitije opšte informacije. Ona je riznica informacija. Tu je Dobrica koga od milošte zovu Pera-Ždera. To je jedan maštoviti dečak koji je zamuckivao dok je pričao i on treba da pokaže mladima koliko je lekovit i koristan otvoren razgovor, koliko treba da radimo na prevazilaženju sopstvenih strahova i na tome da pratimo svoje snove. Tu je i usvojena devojčica Maša koja je romantičar, sanjar. Ona treba da istakne važnost ljubavi ka svim živim bićima, važnost da budemo humani. I tu je mišićavi momak Bojan. On je moderan, on je kul i u centru pažnje. On govori šatrovački jezik. Kroz njega unosim notu humora u priču - kaže Katarina.
Spisateljica kaže da joj je pisanje hobi i da voli kada čuje da je ljudima zabavno dok čitaju njene knjige.
Rekli ste da ste pisali prethodne romane u duhu onoga na šta vas je život naveo u tim trenucima. Da li i ovaj roman oslikava nešto kroz šta ste prošli i nešto sa čime ste se suočili?
- Svaki moj roman je došao u nekom malo težem trenutku mog života. Kada sam bila emotivno neispunjena i kada sam prolazila kroz emotivno teške trenutke kao što je bio razvod, ja sam tada napisala prvu knjigu koja govori o ljubavi. Sve ono što mi je nedostajalo ja sam napravila u svetu u kome te ljubavi ima i za mene i za druge. Drugu knjigu sam napisala u trenutku kada sam se vratila u Srbiju. Živela sam jedno vreme u Crnoj Gori i vratila sam se ovde i suočila sam se sa svim onim što se dešavalo u međuvremenu dok me nije bilo, sa svim tim društvenim deformitetima, sa izazovima u pronalaženju posla. A ova treća knjiga je nastala kao plod shvatanja, Ja imam malo dete koje je krenulo u školu, te sam kroz njene oči i oči njene generacije počela da posmatram svet i pomalo sam se zabrinula - opisuje mptive nastajanja svojih dela Katarina Krstajić.
Ona dodaje da je htela upravo toj generaciji malo da pomeri vidike ka toplijoj ljudskoj strani jer ima utisak da se deci nameću više materijalne vrednosti i uzori koji nisu baš reprezentativni. Poželela je da ih odvoji od mobilnih telefona i da im pokaže da život čini mnogo lepih, sitnih stvari koje oni možda ne vide. Nije želala da u svojim životima ta deca nešto propuste.
Generacija za koju je pisan roman je najbliža osnovnoj školi. Ipak, da li možda mogu da se edukuju i stariji?
- Kada sam pisala knjigu imala sam u glavi nekog ko je mlad. Međutim, svaka knjiga bira svog čitaoca i ova može biti zanimljiva i starijima, zašto ne. Prijatno sam se iznenadila da i stariji kupuju knjigu. Pronalaze i oni sve te životne faze kod sebe i u svojim domovima - kaže Katarina.
Stariji takđe mogu da se edukuju i da nadomeste ono što su propustili i kod svog deteta i kod sebe.
- Mi svi rastemo uvek. Poruke su takve da i stariji mogu da se zapitaju da li su možda nešto mogli da urade drugačije. Možda će ih knjiga ohrabriti da i kod sebe nešto promene u životu - jasna je Katarina.
Kaže da je upravo poruka knjige da nije cilj blago nego da je putovanje dok se ide ka njemu u suštini blago.
Kao majka iz perspektive nekog ko je ostvario svoj cilj još jedan, šta možete da poručite majkama dece u osnovnoj školi?
- Prvo, smatram, iako znam da je teško, da treba više vremena posvećivati svojoj deci. Čak se i mi nekada okrećemo virtuelnom svetu kako bismo ispunili nedostatke, i mi gledamo prečesto u telefon. Trebalo bi da se više okrenemo deci. Drugo, ukoliko želimo da dete bude zdravo i normalno, moramo stalno da mu ponavljamo iste poruke, da ga edukujemo o nečemu što može da mu se desi u životu an njemu blizak način. Nije rešenje da dete upišemo na hiljadu kurseva i da napravimo od njega preambicioznu osobu. Vreme sa detetom ono pamti i ostaje mu u sećanju kada nas više ne bude - savetuje Katrina Krstajić čitaoce.
Ona naglašava da ne treba decu forsirati da ispunjavaju naše snove. Vrlo često možete da vidite nečije komplekse kroz dete. Svako dete treba podržati i dozvolliti mu da sledi svoj pravac.
Odlučili ste da date deo novca od prodaje knjige u humanitarne svrhe?
- Odlučila sam da po 200 dinara od svake knjige ide u humanitarne svrhe pošto sam neko ko celog života pomaže ljudima. Mani je to nešto što je normalno. Radila sam u velikim firmama gde sam mogla da volonterski pomažem raznim institucijama. Sva ta iskustva su za mene bila jako emotivna. Posebno emotivno iskustvo mi je bilo u Domu za decu ometenu u razvoju. Ta daca su ostavljena i prepuštena životu. Već tada sam poželela da jednom doprinesem koliko mogu da njima uslovi za život budu malo lakši - jasna je u svojim motivima Katarina.
Dodaje da je svesna da ne može promeniti svet, ali želi da pomogne koliko ona to može. Na ovaj način i čitaoci njene knjige mogu da pomognu nekome.
Pročitajte i: