Marina Rajević Savić: Stižu mi pisma iz zatvora!

Marinu Rajević Savić starija publika pamti po kultnoj emisiji "Dok anđeli spavaju", kroz koju je prošlo mnoštvo poznatih ličnosti, ali su u ovoj emisiji gostovali i naizgled sasvim obični, anonimni sagovornici sa neobičnim životnim pričama. Marina se, na radost publike, vratila na male ekrane i u poslednje tri godine uređuje i vodi emisiju "Dok anđeli spavaju" na Televiziji "Hram".

- Često umem da kažem da je emisija "Dok anđeli spavaju" format koji traje. Pre tri godine vratila sam se u medije, a na Televiziji "Hram" pronašla sam sigurno mesto i utočište od kiča i neukusa. Radi se o televiziji koja ima elitni program, a koja se nalazi na najlepšem mestu u Beogradu - parohijskom domu Hrama Svetog Save.

Koliko se stanje u našim medijima promenilo od vremena kada ste vi bili na početku karijere?

- Rijaliti programi su postali dominantni sadržaj koji se nudi, uz objašnjenje da publika to traži. Međutim, to je daleko od istine. Ubeđena sam da ljudi i danas čeznu za intelektualnim i ozbiljnim sadržajima, bilo da ih traže na predavanjima ili na televiziji, uz kvalitetnog sagovornika. Da bih shvatila šta je to što ljude privlači u rijalitiju, nekoliko puta pokušala sam da ih pogledam, ali su moji napori ostali bezuspešni.

Osim rijalitija, da li postoji još nešto zbog čega menjate kanal na TV-u?

- Ne hvalim se time, ali televiziju retko gledam. Radije slušam radio, jer uz njega mogu nešto i da uradim. Najčešće slušam Radio "Slovo ljubve", koji nudi izuzetno kvalitetne razgovore sa zanimljivim, neobičnim ljudima. Na televiziji može da privuče moju pažnju samo program visokog kvaliteta, što znači ozbiljno obrađena tema, ili savršen intervju.

Da li to znači da ne gledate ni fudbalske utakmice?

- Kada je Dušan igrao fudbal, pratila sam samo njega na terenu. Sada, otkako je naš sin Vujadin počeo da igra za Crvenu zvezdu, sa velikom pažnjom pratim fudbal, i sa mnogo više znanja o fudbalu gledam utakmice. Vujadinu je životni san bio da igra za Zvezdu i ne preterujem kada kažem da on živi za taj klub.

Fudbaleri su danas veoma popularni kod žena, da li je tako bilo i u vaše vreme?

- Tako je uvek bilo i biće! Sa fudbalom i fudbalerima povezuju se popularnost i ugodan život. U vreme kada sam upoznala Dušana, moja interesovanja bila su na drugoj strani, pripadala sam drugom svetu. O fudbalu nisam znala ništa, a još manje kako izgleda život sa fudbalerom. Prilikom našeg prvog susreta shvatila sam da je po svemu poseban, da je snažna ličnost, da je jednostavno mladić sa harizmom, a pritom i veoma privlačnog izgleda. Svemu tome bilo je teško odoleti!

Svojevremeno ste u emisiji ugostili majku i ćerku koje su zavisnice od heroina. Kako ste dolazili do takvih priča i sagovornika?

- Ponekad tokom razgovora sa nekim ljudima dobijem informaciju, katkad saznanje stigne nenadano i odnekuda. Često se desi da npoeki kratki naslov u novinama privuče moju pažnju i da odatle krenem za pričom. Što se, konkretno, majke i ćerke tiče, tu priču mi je ispričao čovek koji je radio u zatvoru. Dakle, reč je ženi, heroinskoj zavisnici, koja je o bolesti otvoreno govorila u emisiji. Skoro 12 godina nakon toga, o zavisnosti je govorila i njena ćerka. Ugostila sam i Šapčanina, pravoslavca, koji je imao četiri žene i sa njima živeo u istoj kući. Dovela sam Romkinju iz Marinkove bare, majku petoro dece, koja je, da bi gostovala uživo u studiju, prvi put izašla u grad, a na televiziji se ponašala kao da je godinama u medijima.

Da li ste ostali u kontaktu s nekima od njih?

- Majka koja je sa ćerkom gostovala kod mene i dalje mi za svaki Vaskrs i Božić pošalje divne čestitke. Otac Branislav Peranović, sveštenik koji je godinama pokušavao da izvede na pravi put zavisnike od droge i u tome često uspevao, sa kojim sam napravila sjajnu emisiju, piše mi iz zatvora i ja mu odgovaram. Održavam vezu sa mnogim gostima iz moje emisije i pratim šta se sa njima događa kroz vreme.