Milan Vasić prvi put o traumi sa Kosova: Rat bre kreće, upada mi Albanac sa fantomkom i puškom, a pokazuje mi da...

- To se desilo negde između 1997. i 1998. godine, samo taj događaj pamtim, ništa pre i posle toga. Pre toga je bio neki period kada Albanci nisu uopšte izlazili napolje, bilo je strašno. Prosto znaš da je komšija u stanu, a zavesa se ne pomera nijednog trenutka. Mi Srbi smo drugačiji, mi bi bar malo virnuli, ali oni nisu takvi i to je disciplina. I onda si shvatio da nešto nije u redu - rekao je Milan i nastavio:

- Prijatelj sa kojim sam trenirao fudbal me zamolio, pošto sam imao Jugića, da odemo do Vranja da kupi naftu za kosilicu za travu. Krećemo ka Vranju i prvo albansko selo kroz koje prolazim, Koretin, kako dolazim do izlaska iz sela, kolona sa obe strane stoji i ljudi u crnoj sa znacima UČK, maskirani sa maskama i mitraljezima u rukama stoje pored. U tom trenutku kolena već ne osećam. To je prvi dan da se pojavio UČK, znači nije ga bilo na celom Kosovu do tad. Bio sam mlad i ‘ajde što sam se uplašio što stoje ljudi sa puškama i sprovode ljude, nego što vidim da ispred mene tuku dečka koji je kondukter u autobusu i koji igra fudbal sa mnom. Prosto, znam dečka i gledam kako maltretiraju njega ali i ljude koje izvlače iz autobusa. E, onda već ni kolena ne osećam, već mi je telo apsolutno celo odsečeno, osećam ozbiljan strah jer ispred vas uzmu i odvedu čoveka. Ne znam gde odvode te ljude, ali prva pomisao ti je šta? Kaput, aj zdravo. Bežanje je prosto nemoguće, na dva vozila sam od tog pretresa i ne razmišljam ni o čemu. Toliko sam bio uplašen da čak ni sa drugom u kolima nisam prozborio ni jednu reč, čak ga se ni ne sećam da je bio pored mene. Sećam se da sam imao neki drveni krst na retrovizoru i odmah sam ga zamotao da se ne vidi. Dolazim na red i igrom slučaja se dešava da je moja registracija PR (Priština), a tad nije bilo da znaš iz kog dela Kosova si, pa da l’ si Srbin ili Albanac. U tom trenutku se dešava nešto što ne mogu da objasnim, to stalno ponavljam sebi i nije mi jasno. Prilazi mi čovek sa fantomkom, u uniformi, a u ruci drži pušku, a ja mahinalno podignem ruku i pozdravim ga. On pogleda registraciju i onako puškom mi pokaže produži dalje. Ja tu ruku nisam svesno podigao i kao 'daj da odglumim njemu ćao', ne. Prosto ne znam šta se dogodilo. Mi smo do Vranja putovali tako da se i dan danas ne sećam apsolutno ničega, ne znam ni da l’ smo kupili tu naftu. Toliko kad se uplašis nečega, to nije kao neko sa štapom te čeka, to su ljudi koji tamo maltretiraju neke ljude, rat bre kreće, vojska je tu, a ti si klinac od 18 godina - rekao je Vasić u emisiji.

Milan Vasić se prisetio kako je tekao povratak iz Vranja za Kosovsku Kamenicu.

BONUS VIDEO:

Glumac je u više navrata istakao da je sa Kosova i Metohije ali nikada javno nije pričao o počecima rata i kako se to sve odvijalo u njegovim očima.