Nenad Jezdić: Srpkinje su najlepše, ali oblače se kao KU*VE!

Od sudije Sorensena do sudije Briha, od nedosuđenog auta na SP u košarci u Turskoj do mnogo ozbiljnijih stvari, sustiže nas nepravda za nepravdom. Je li to usud malih naroda, ili smo i sami krivi za to?

- I pravda i nepravda, ako smo hristijanizovani i ako smo ljudi sa iskonskim učenjem i poukom u srcu, dolaze od Boga. I nepravdu treba tumačiti kao pravi povod i razlog da pravdu u sebi pronađemo. Ne bojim se preterano nepravde, nemoćan sam pred nepravdom, po slabosti ljudskoj, ali se ne bojim te vrste nepravde, već u njoj vidim razlog za rad na sebi i izazov. Nepravda bi, čini mi se, bila mnogo veća ako sam ja nepravedan. To je iskonska nepravda, jer na nju jedino mogu istinski da utičem. Ako su drugi nepravedni prema meni, to bi trebalo samo da me privede pravdi i sopstvenoj snazi. Sopstvenoj pravdi i u rasuđivanju i o mom vladanju i ponašanju. Nekako mi trpimo nepravdu zato što možda ne možemo da prepoznamo šta je to pravda, šta je ono što je pravda u nama samima, šta je ono što mi treba da delamo i činimo.

Kada je presudio sudija, ta nepravda nas je mnogo zabolela. Kako ste se vi osećali?

- Dostojanstveno! U mom unutrašnjem životu moja reprezentacija je pobedila. Jadna je radost i ništavna je ako je nastala u laži. I kada vidim takvu pobedu ili nepravdu, to mi je samo potvrda da nepravde ovog sveta nisu nepravde, da su prolaznosti. To je tako, ne treba to da nas poremeti. Kao što nas je u proteklim decenijama nepravda dovodila u velika iskušenja - nepravda drugih ka nama. Živeli smo sindrom napuštenog muža koji voli, koji stremi, koji hoće brak, koji izgara za zajednicu, za ljubav, a svi oko nas su bili neverne žene. Kamo sreće da smo ih pustili da idu s milim bogom, takve neverne kurvetine kakvi su bili, a mi da vidimo da uspostavimo svoj život, da ne gubimo vreme na stvaranje života sa nevernim ženama.

Za spomenik u Andrićgradu Matija Bećković kaže da je jedan od najvećih podviga srpske vere. Može li bratski zagrljaj, ideja koju spomenikom promoviše Kusturica, da se primi na ovom području u kome mnogo bolje funkcioniše bratski nož?

- Ovo je još jedna potvrda istinskog poznanja pravde. Ne da seirimo danas ovde nad istorijom koju su imali i ostavili nam patrijarh Makarije Sokolović i Mehmed-paša Sokolović, ne da likujemo nad tim pojmom konvertitstva ili već čega, nego da budemo lideri u ispovedanju istinske pravde i iskonske bratske istine. Pa ko hoće da čuje, nek čuje. Ali, muslimani sa ovog područja su naša braća. Brat je bratu brat. Posle svega, ja nisam dostojan da o tome diskutujem. Mnogo je patnje, mnogo stradanja, nepravde koje je nekome drugom naneta i ja intimno nisam ti „drugi“. Ali mi moramo biti lideri, ovaj narod, ovdašnji, mora biti lider u ispovedanju vrline, mora biti lider u toleranciji, lider u bratstvu. Ne pričam o jugoslovenstvu. Problem Srba je bio upravo što su bili najveći Jugosloveni. Ali moramo biti najveći ljudi i najveća braća. Dati primer svojim delanjem. Veliko iskušenje i stradanje traži veliko vladanje.

Sad ste se vratili sa Starog Broda, videli mesto strašnog stradanja...

- Vraćaju se scene stradanja, tih žena i devojaka koje skaču u Drinu... Bog je veliki, i istina je u Boga, i ja verujem da je Bog duše svih stradalih spasao i udomio u mestu svetlom. Kakva besmislica bi bila život posle nepravde kada bi smisao tuđeg stradanja bilo novo stradanje. Verujem u snagu svog naroda jer, da ne verujem, ne bih mu ni pripadao na način na koji pripadam. To su vrline koje smo zaboravili, a koje možemo da zadobijemo prilježnim, postojanim životom. Mi se dičimo i gordimo snagom svog bića, i ratničkom i fizičkom, mentalnom i zamisli, duhovnom snagom. Kažemo za sebe da smo nebeski narod. E, upravo kroz vekove koje živimo i postojimo od nas se uvek tražila ta snaga. Natprirodna i nebeska. Pazi, to je velika stvar i borba. Neki su ratovali stvarno i bukvalno, a neki će u sebi tražiti tu snagu i ratovati sami sa sobom. I prvi i drugi su stradalnici.

Taj rat kao narod moramo da dobijemo. Rat sa svojim zlom. Neko će kopati rov, a neko će zaorati brazdu, pa će oranica biti njegov rov, neko će raditi ceo dan na suncu zato što ga samo rad vodi ka oslobođenju, a drugi će na istom tom suncu da teraju Švabe preko Cera i Drine... I, to je sve stradanje, trud. Rat jeste uvek osvajanje nekih kota, a mi u svom životu danas treba da vidimo koje su to kote, gde je Kajmakčalan sada... Šta je tvoj, moj, njegov Kajmakčalan. U ratu je to najjednostavnije, u životu najdelikatnije. Moj Kajmakčalan je moja kuća, moja porodica, moja deca, moja žena, moj život i moja svetinja... Moja zemlja... To je moj Kajmakčalan, ja verujem u to. Ne samo da verujem, ja pokušavam i želim da živim to. Kao što Kusturica izgara ovde u svojim namerama. Moj prvi poslodavac, sada mogu reći moj prijatelj, rekao mi je jednom prilikom da, kad ga budu sahranjivali, obavezno mu naprave otvor za obe ruke i da mu ruke vire i štrče iz sanduka... Usledilo je moje ćuđenje, naravno?! Kaže: „Da vide da ništa nisam poneo u grob.“

Šta danas da učini normalan čovek kad sa naslovnih strana stižu vesti o smrti dece od droge, kad vrište rijaliti zabave?

- To su rat i borba od malopre. Opšti rat. Žene i majke koje vode rat na svoj način. To su one majke, svete, one koje su čekale svoje muževe, svoje braniče i koje su produžile ovaj narod. Gde su sad te majke? Gde su sad i koje su to majke koje će svoju decu i sinove da vaspitaju? Priča čovek danas, bila je ekskurzija, maturantska u Italiji, i znate šta su Italijani rekli za našu decu, srpsku? Za naše devojke? Jako su lepe, šteta što su ku*ve! Obučene su kao ku*ve. Molim te napiši to. Ne mora to Italijan da nam kaže, ja to vidim. A zašto? Pa muškarci to vole. Navukli su se na jeftine i drečave plastične igračke. Izvinjavam se, ali ja rakiju čuvam u hrastu i u prohromu - plastika je prevaziđena, a i otmenije je. Gde je tu život, gde je muškost, gde prilježnost, gde su materinski i očinski instikti nestali? U golom pupku, u pirsingu, „buši... buši... samo buši... ha-ha-ha-ha...“, kaže onaj deda u filmu? Kako mislimo mi da opstanemo? To je sveti rat, rat nad ratovima koji mi moramo da dobijemo.

Ima i onaj trenutak koji valjda dođe svakome od nas u životu, kada zamolimo Boga da ne tovari na nas više od onoga što možemo da ponesemo...

- Veliku hipoteku sopstvenih reči dajem. Ja u nekim trenucima svog zanosa, gordosti, da prosti Bog, kažem, kad pomislim na činjenicu da ti Bog uvek da ono što možeš da poneseš, a meni Bog nije dao ni rat, ni stradanje, ni patnju, ni bratoubistvo, ali dao mi je velika iskušenja s druge strane, iskušenja supruga, oca, i pogotovu velika iskušenja poljoprivrednika, profesionalnog glumca. Ja sam glumac u ovakvoj Srbiji - jednako budala, jednako pajac, jednako klovn...

Da li vam je žao što sa Kusturicom niste radili neki glumački projekat...

- Bilo bi mi žao da sam radio i ulubio se. Sve logične stvari koje treba da se dese, desiće se, bože zdravlja samo. Bitno je da se poštujemo. Ja Emiru mogu da tražim mane, ali on ovde velika dela stvara. Ova dela samo deluju kao fizička, ali u nekom kontekstu su i metafizička na kraju i duhovna. Više su od ovoga što jeste Andrićgrad i od onoga što jeste Mećavnik. Mnogo više nego što to naizgled deluje. To je zatvaranje krugova i spajanje nespojivog. Ja duboko verujem u spajanje nespojivog. Naviknuti smo da režiser treba da bude režiser, da glumac treba da bude samo glumac, ne, može režiser da bude i arhitekta i građevinac, i može glumac da bude poljoprivrednik i voćar i rakijaš.

Kusturica je pobegao iz svakodnevice na jedno brdo, vi na drugo, kud da beži danas običan čovek?

- Neka svako nađe svoje brdo. Po meri svojoj neka odabere brdo. Ja sam siguran da nikad neću moći da napravim Andrićgrad i Mećavnik, ali ću napraviti nešto drugačije, a možda neću više ništa napraviti. Ali ću se uvek truditi da stvaram, da radim, da reagujem na svoje stvaralačke nagone. I svako od nas neka dođe na svoje brdo i sa tog svog brda će mnogo bolje poznati šta znači mera truda, šta znači mera rada, mera odricanja. Nas je socijalizam trajno demolirao, godinama nam je govoreno da smo jednaki, a mi uopšte nismo jednaki, niko nije jednak.

Moj profesor Predrag Bajčetić to je lepo objasnio. Radimo mi analizu lika, ja mu pričam verbalno šta je taj karakter, odakle je krenuo, gde dolazi, šta je po svom karakteru i koje je njegovo mesto, to traje, a on me sluša, pa kaže: „Pokažite. Divno ste govorili, sad mi pokažite.“ Emir je to pokazao. Ja želim da pokažem. Zar je malo Emir pokazao sa ova dva projekta o mnoštvu velikih filmova? Puno je raznih priča... Neki ljudi sanjaju svoje snove, a ovi drugi su budni i ostvaruju ih.

Ako propadne Evropska unija, da li će propasti i Srbija?

- Nemam pojma. Ja sam sa svojim stavovima i svojim trudom i nazorima, po tome što redovno bacam đubre i najlon kese sa svoje zemlje - odavno u Evropskoj uniji. Odavno sam u EU zato što sam prokrčio korov na svom imanju i zasadio voće. Pa najviše želim da moj narod uspostavi vezu sa svim onim što je dobro i ispravno. Molimo vas... ali neću, bre, da klečim. Ja hoću da budem domaćin... Ne morate vi tome da me podučavate. Kako da ispoljim sebe ako hoćete da klečim pred vama? Mi mnogo više možemo da damo nego što možemo da uzmemo od EU. I to treba da bude naš stav. To je domaćinski stav.

Kad ti neko dođe u kuću, ide pile pečeno, pa prase, pa ide pršuta, pa ide flaša rakije, pa dve kile kajmaka, pa prespavaš u toj kući, uštirkana posteljina, čisto sve, mirišu dunje na ormaru... Pa te ujutru čeka kafa, i ona miriše, doručak, pa si dočekan, pa te ispratim sa živim piletom i punom korpom. Na sve načine da se izborimo i dokažemo ko smo i šta smo. Šta, ne razumem - kako svi drugi mogu, a mi ne? Hoćete da klečim? Ne. Mi treba da budemo domaćini u EU. Ja sam, bre, domaćin, ja moram da budem domaćin. I to zbog sebe, a ne zbog EU. Taj rat mi treba da dobijemo!