Dve velike tragedije obeležile su njegov život, odlazak voljene Zlate i svog velikog prijatelja

Muzičar Aleksandar Sanja Ilić, osnivač grupe "Balkanika", preminuo je danas od posledica korona virusa u Zemunskoj bolnici.

Pre mesec dana, Sanja je u živtnoj ispovesti ekskluzivno za Kurir govorio o svom detinjstvu, životu, muzici, karijeri, i svemu onome što do tada nije otkrivao.

On i njegova grupa Balkanika muziku s ovih prostora već više od dve decenije pronose svetom. Napisao je čuvenu pesmu "Princeza", a u njegovom životu to je bila Zlata Petković, čuvena Marija iz "Otpisanih". Život su mu obeležile lake note, ali i dve teške tragedije, nakon kojih je uspeo da nastavi dalje podignute glave

Moja prva sećanja vezana su za Beogradsku ulicu, u kojoj sam rođen. Zimi je tu bilo toliko mnogo snega da su pravili tunele kako bi ljudi prolazili. Na kraju ulice postojala je jedna velika mreža da deca koja se sankaju ne bi proletela na Slaviju.

Na sankanje su me vodili baka i deka. Baka Zorka Zujović bila je doktorka za mikozu u Rakovici, a njeni pacijenti bila su dva potonja patrijarha, German i Pavle. Ona je više volela narodnu medicinu i masti, nego da prepisuje penicilin, za razliku od dede Dragoljuba Ilića, koji bio čuveni pedijatar. On je voleo injekciju i udri. Sećam se da me je jurio po stanu da mi da vakcinu. Moram da vam priznam da sam bio veoma nestašno dede. Jednom prilikom, kad smo igrali šuge, pao sam s prvog sprata preko ograde i izbio sebi zub. Digao sam se i došao kući sav krvav.

Roditelji i klavir

Moj otac je bio čuveni kompozitor Miodrag Ilić Beli, završio je dva fakulteta, a majku pamtim kao ženu koja je bila spremna da učini sve za svoje sinove. Imali smo prvi automobil u ulici već 1956. godine. Išli smo i na letovanje te godine čuvenim putem Bratstva i jedinstva. Putovali smo ceo dan do Malog Stona kod Dubrovnika. Nama deci je bilo važno ko prvi vidi more.

Bio sam nateran da sviram klavir. Imao sam samo pet godina. Majka me je vodila do petog razreda osnovne na časove u muzičku školu "Josip Slavenski". Gledao sam na putu do škole moje drugove kako se igraju u parku, a ja moram da vežbam klavir. Stražarila je ispred učionice da ne bih pobegao s časa. Nisam želeo da sviram šta su oni hteli, nego što ja volim. Bio sam kampanjac. Za ispit sam se spremao i uvek dobijao petice.

Prva pesma

Čuveni šahista i novinar Radio Beograd Nikola Karaklajić krivac je što smo snimili prvu pesmu. Našem bendu je dao ime Vragolani, a meni se to nije dopalo. Posle godinu dana promenili smo naziv grupe u San. Pamtim da smo svirali šest godina celo leto turneje po moru. Mnogo veća stvar je tada bila biti muzičar nego danas političar ili sportista. Dolazile su nam na koncerte najlepše žene, a šta se dešavalo posle nastupa, nije za priču.

Prva moja pesma snimljena je malo ranije. Moj otac je radio s Duškom Radovićem. On je bio ranoranilac i ispod vrata nam je ostavljao tekst, a tata bi, kad ustane, napravio muziku. Uveče se emitovala emisija "Na slovo, na slovo" i sad kad gledam, ne verujem da su oni to sve izvodili uživo.

Iskoristio sam jednom priliku kad tata nije bio tu da nešto i ja iskomponujem. Po povratku iz škole zatekao sam Duškov tekst na klaviru, seo sam i otpevao svoju prvu pesmu. Otišao sam zatim da se igram. Uveče je došao kod nas Dragan Pepi Laković da se dogovaraju oko pesme, ušla je moja majka i rekla: "Sanja je to već iskomponovao." Pozvali su me da im to otpevam, Pepiju se to veoma dopalo i snimio je moju verziju. Bila je pesma o nekim uniformama. Znam da mi je rekao: "Sine, ti ćeš biti veliki kompozitor i da me u svakom intervjuu pominješ da sam ti ja otpevao prvu pesmu." Posle dva dana doneo mi je bombonjeru i rekao: "Neka ti to bude prva nagrada." Da li je dobro ili loše postati kompozitor sa 12 godina, nisam siguran.

Tinejdžer na Jugoviziji

Prvu pesmu "Pesnik mira" za Jugoviziju napisao sam sa 16 godina kao gimnazijalac, a moja drugarica iz razreda Olivera je uradila tekst. Primljeni smo na nacionalni izbor kao predstavnici TV Beograd. Nisam mogao da verujem da smo prošli selekciju. Bili smo treći, a najveće zasluge za to imala je Lola Novaković. Pobedili su tada Trubaduri s pesmom "Samo jedan dan". Doživeo sam tada i prvu nepravdu u životu. Pisali su razne ružne stvari o meni tada po novinama.

Slično se dogodilo 1976, kad sam u Opatiji odneo sve nagrade s Biserom Veletanlić i pesmom "Baj, baj", ali nisam otišao na Evroviziju. Posle sam pisao za mnoge, a na veliki festival otišao sam slučajno. Očekivala se pobeda Novih fosila. Rajko Dujmić nije sa mnom govorio posle tri godine. Moju pesmu "Halo, halo" je trebalo da peva Slađana Milošević, a prateće vokale devojke iz Krsmanca: Viktorija, Izolda Barudžija i Snežana Stamenković. Viktorija mi je tada predložila da nastupe samo one, bez Slađane, i nekako smo postigli dogovor. Prvi put smo tada na Evrosongu, tad je to bila Evrovizija, dobili 12 poena od Švedske. Aske su se brzo raspale, a producenti grupe ABBA želeli su da od njih prave svetske zvezde. Posebno im se dopala pesma "Halo, halo" na engleskom.

Nikad nisam učestvovao u nameštanjima festivala. Jedino kad sam bio siguran da ću otići na Evroviziju bilo je s Balkanikom.

Varao sam na maturi

Završio sam Osmu beogradsku gimnaziju (danas je to Treća, prim. aut). Prvi bend sam napravio u drugom razredu. Na maturskom balu sam rekao mojim profesorima: "Došlo je vreme da vi igrate malo kako ja sviram." E, onda je došla i matura. Tokom školovanja sam pisao prilično lepe sastave, dobijao dobre ocene, ali mi je došla tema koja mi nije legla. Tražio sam od nastavnika da izađem napolje. U dvorištu sam video mog druga Savu. Poslao sam ga da ode kod moje majke i da ona pod hitno nađe Duška Radovića da mi počne rad! Moja mama je bila sposobna žena i sve bi uradila za svoje dete. Za pola sata meni je stigao rad. Nisam znao da li da potpišem i Duška ispod njega! Eto, prihvatio je da to uradi jer je znao da ja pišem maturski. Sad mi je žao što to nisam sačuvao.

Kako sam postao arhitekta

Završio sam arhitekturu. Bio sam pre toga dve godine na muzičkoj akademiji, ali kad sam video jednog studenta kako udara o pult glavom, shvatio sam da to nije za mene. Upisao sam zato arhitekturu. Mnogo sam naučio za te dve godine studija, ali me je više zanimala rok i pop scena. Nisam sebe video kao profesora muzike.

Studije nisu išle lako, jer bismo preko leta svirali po Jadranu. Bio sam prva godina arhitekture. Falio mi je jedan ispit za uslov za drugu godinu. Nisam učio. U jednom trenutku mi se tada otvorila prilika da potpišem ugovor s Italijanima. Video sam već sebe u skupoj garderobi i sportskim automobilima. Veče pre nego što je trebalo da potpišemo ugovor moja majka mi je rekla: "Lepo sve to zvuči, ali vi ćete tamo biti golje i pitanje je hoće li vam menadžer dati pare." Putovali smo vozom za Zagreb. Bend je promenio ime u Magični hram, a meni se volja da idem u Italiju smanjila. Odlučio sam da ostanem u Beogradu. Popili smo kafu i rastali se. I grupa se tada raspala, a s mnom su ostali pevač Trta i basista Aca.

Velike tragedije

Mislim da imam dva ožiljka na srcu. Nesrećnim slučajem izgubio sam Petra Jovičića Trtu, najboljeg prijatelja i pevača u zajedničkom bendu San, a mnogo godina kasnije i suprugu Zlatu Petković.

Trta je umro na mojim rukama. Imali smo koncert u Nišu. Bio je 2. februar 1975, kada se tek otvorena hala Čair polako punila. Inače, u tom periodu spremali smo se na turneju s Mikijem Jevremovićem po Sovjetskom Savezu i samo što smo kupili nove instrumente. Hala još nije bila puštena u rad. Mene je udarila struja na probi, ali sam zamolio tehničare da to srede. Zamenili su polove i sve je bilo u redu. Međutim, na samom nastupu je krenulo sve po zlu. Petar je demfovao gitaru, a onda se drugom rukom odjednom uhvatio za mikrofon i srušio. Nastradao je od strujnog udara. Publika u dvorani je mislila da je sve neki šou-program. Grupe San posle toga više nije bilo, a meni se činilo da se više nikada neću baviti muzikom. Strašno je izgubiti velikog prijatelja. Provodili smo dane i noći zajedno. I danas se pitam zašto je jedan momak koji je sve posvetio muzici morao da umre zbog nečije nonšalancije. Želja mi je oduvek bila da se taj dan nekako obeleži. Sahranjen je u Aleji velikana. Imao je samo 21 godinu. Bila je to tuga, neizmerna. Međutim, kad sam završio fakultet, upoznao sam se s Biserom, Zlatkom Pejakovićem i Dadom Dopićem i želja se vratila.

Tito je bio cicija

Muzika mi je pružila stvari koji običnim ljudima ne mogu da se dese. Svirao sam pred princom Albertom, pred holandskom kraljicom i velikim ljudima iz Srbije. Zabavljao sam i Tita, i to čak dva puta. Pamtim ga kao ciciju i nevaspitanog čoveka. Čekali smo ga satima u sobi, a program za njega bio je katastrofalan. Svirali su mu Šopena, a Titu to nije bilo po volji. Moj utisak je bio da se dosađivao. Svirao sam mu i na poslednjem rođendanu u Karađorđevu, kada smo pratili Čolu i Zlatka Pejakovića. Mnogi će se setiti te noći. Obratio nam se Tito mimo protokola. Govorio je da održava kontakte s nekim od tada najvećih kriminalaca. Sećam se da su nas loše platili. Vratio sam im novac i predložio da ga uplate u Titov fond. Na sletovima (proslava Dana mladosti na stadionu JNA, prim. aut.) bolje smo prolazili. Od honorara samo za muzičku pratnju mogli smo da živimo pola godine bezbrižno. Bacale su se pare.

Spojio sam Čolu i Lokice

Negde tih godina radio sam i za televiziju. Lokičina mama, čuvena profesorka Grozdana Stefanović, predavala mi je srpski i bila mi je razredni starešina u Osmoj beogradskoj gimnaziji. Bila je stroga, ali nas je toliko volela da nas je sve pozivala kod sebe kući za Osmi mart, gde nam je pravila najukusniji čokoladni krem. I pre sam znao ko je njena ćerka i čime se bavi, da ima i svoju grupu Džez bal, ali tek na tim osmomartovskim druženjima smo se bolje upoznali.

Krajem 1976, kad sam već bio kompozitor na dobrom glasu, stigao mi je poziv iz Televizije Beograd da sa svojim pesmama i pevačima radim emisiju "Dobro veče, Sanja". U jednoj numeri koju je pevao Zdravko Čolić trebalo je da nastupi baletska grupa. Rekao sam joj da imam i drugarice, slatke balerinice. Bile su to Jasna Dulić, Gordana Vavić, Dijana Milašinović i Slobodanka Boba Zuvić. Upoznao sam ih tri godine ranije u Vodicama kraj Šibenika. Na neki način sam krivac što je Čola našao Lokice.

Švedski kralj sluša Balkaniku

Pre jedno četiri godine došao je poštar na moja vrata i sav drhti. Stigla je za mene pošta sa švedskog dvora. Meni piše moj prijatelj švedski kralj Gustav. Nas su upoznali Katarina i Aleksandar Karađorđević. Gustav i Aleksandar su prijatelj sa studija. Kad su išli na proslavu njegovog rođendana, poslao sam mu disk Balkanike. On je kao svaki kulturni čovek meni zahvalio, a to pismo danas i ne znam gde mi je. Njegova žena jednom prilikom nam je otkrila da on naše diskove drži u autu.

Moja Zlata

Za ljubav sa Zlatom krivac je jedna dečja priredba. Ljubav je trajala 30 godina. Otišla je kako je otišla... Nije moralo tako da desi... Nisam stigao ni da joj kažem koliko je volim. Pala je samo i otišla u bolnicu. Lekari su je držali u veštačkoj komi, ali joj nije bilo spasa.

Nakon Zlatine smrti sam odlučio da nastavim dalje. I našeg sina Andreja je trebalo izvesti na pravi put. Moja podrška njemu je bila kontrolom, a ne guranjem uz vetar.

Kod glumaca je problem što ih sve pamte po jednom liku. Moja Zlata nije htela da bude samo Marija iz "Otpisanih". Ona je vodila više računa o nama nego o svojoj karijeri. Kad sam je pitao zašto to radi, odgovorila mi je: "Meni su najvažnije svari moja deca, muž i kuća." Mogla je njena karijera da bude veća, ali ona nije htela nikako da se obnaži na filmu. Ona je imala ideju kako će to da gradi i niko nije mogao da je odvrati.

Beg iz Beograda

Rođen sam u Beogradu, a sada sam našao mir na Kosmaju. Mojim prijateljima nije jasno šta ja, koji sam ceo život proveo u centru grada, tražim u toj zabiti. Imam osećaj da sam tamo otišao u širinu. Imamo tamo dva psa Gišku i Leu, bazen, vinograd... Ništa nije skupo, ali je urađeno s merom. Nekad s malo para može da se napravi lepo.

Sada me interesuje samo sadašnji trenutak i da uživam što više. Moja najlepša tri meseca su bila prošlog marta, aprila i maja u jeku korone.

Neostvarene želje

Mojim prijateljima moja najbolja pesma je "Tužno popodne", koju je pevala Bisera na Beogradskom proleću, a po mom mišljenju "Avgust 1975". Sada sam odlučio da snimim album "Balkanika peva Sanju". Ima tu raznih pesama "Princeza", "Srećo, reci", neke koje peva Luis.... Oni to pevaju meni za dušu. Neke zvuče bolje od originala.

A "Princeza"? E , to je tek posebna priča. Nije otišla na Evroviziju, ali ni osvojila svet. Napravio sam melodiju, a onda sam pozvao Dada Topića da uradi tekst. Kako je pesma nastajala, već sam tu video Slađanu. Oni su se zaljubili pevajući je i to se čuje. Posle mnogo godina došao mi je menadžer Klifa Ričarda. Pesmu su snimili na engleskom i zvala se "Slomljeno srce". On je ima neku ljubavnu aferu, pa je hteo da peva. Dozvolu da Ričard to snimi morao je da potpiše i Dado Topić. Jurili smo ga pet dana da stavi potpis. Posle mi je rekao da je hteo to da snimi s nekom devojkom iz Pariza. E Dado, mogao je da živi deset godina kao car! Hteo sam tada ga zadavim. Nije mi dao da mi hit peva svetska zvezda jer se zaljubio. Danas o tom događaju ima drugačiju verziju.

Nije se dalo ni da Oliver Dragojević zapeva nešto moje. Bili smo veliki prijatelji. Želeo sam da otpeva moju pesmu, a on mi je govorio: "Ne mogu ja to pivat, meni pašu stvari koje mi piše Zdenko Runjić." Posle smo otišli u kafanu da se napijemo.

Eto, to je moj život. Danas ništa ne bih menjao. Mislim da nisam napravio pogrešan potez, ali imam još nmogo vremena da ih napravim.