Tijana: Kada bih imala dete, ne bih ga pustila da se bavi filmom
Glumica i pisac Tijana Kondić (34) koju pamtimo po ulozi Nataše u istoimenom filmu, napustila je Beograd pre tri godine, kada je odlučula da život nastavi u Izraelu.
Alo/Vladimir Marković
Kako kaže, zbog te odluke se nije pokajala. U Izraelu se ne oseća kao stranac, a tamo je uspela i da uobliči svoj prvi roman “Tragovi života”
- Odlučila sam da odem u novu avanturu, da vidim šta može da se dogodi. Izrael mi se dopada kao zemlja, neverovatan je. Taj miks Jemena, Maroka, Evropljana, Arapa, Etiopljani, Sudanci… kao u nekom filmu, a to je njima tamo realnost. I klima je predivna, kupamo se do kraja oktobra – priča oduševljeno Tijana koja ovih dana boravi u Beogradu gde promoviše debi roman.
Prema njenim rečima “pisaje je njen eksperiment”, a svoj talenat za misli na papiru prvo je oprobala na pesmama.
- Pisala sam i u Beogradu, ali nikada to nisam dovela do forme koja može da se izda. A, tamo sam se prepustila tome. U jednom tenutku sam ostala potpuno sama. Napisala sam ljubavnu priču i tek na kraju shvatila da je mnogo zanimljivije da bude ispričano iz ugla dečaka, jer je to dnevnik njegove majke koji on otkriva i čita. Koristila sam neke karakterne crte iz sopstvenog života – priznaje Tijana koja je roman objavila za “Čigoja štampu”.
Kada dođe u Beograd voli da se vidi se sa prijateljima, mamom, ljudima sa kojima je radila… Neka mesta na koja je ranije odlazila su zatvorena, dok su se neka nova otvorila. I dalje obožava da ode u Pozorište na Terazijama gde bi pogledala neki mjuzikl. Iako sada više piše, ljubav prema glumi i dalje je “vozi” tako da se rado priseća samih početaka i kako ju je asistent reditelja filma “Nataša” zapravo otkrio na času fizičkog u Petoj beogradskoj.
- Uvek sam bila nemirna, jer me roditelji nikada nisu sputavali. Mama mi je jevrejskog porekla, tata je bio pravoslavac, a ja nikada nisam osećala pritisak da moram da budem jedno ili drugo. Imala sam uvek slobodu izbora. Verovatno sam tu slobodu uvek osećala i tako sam se i ponašala. Sećam se da je asistent režije prišao našoj nastavnici i pitao je da li misli da bi neko mogao da bude dobar za film. Ona je odmah mene preporučila. Prišla mi je, rekla o čemu se radi, i pitala me “da li bi me to zanimalo?”. Odgovorila sam joj kao iz topa: “Pa, naravno da bi me zanimalo, što da ne?!” – priča Tijana i priznaje da je podršku dobila jedino od svoje razredne i profesorke latinskog.
- Roditleji nisu verovali da će se to desiti. Znali su da idem na probe, tata me je vozio. Mislili su da se ja tamo nešto zabavljam, ali nikada nisu verovali da će to biti ozbiljna priča i da će mi ponuditi ugovor, što se i desilo posle dva meseca probnih snimanja. Tada su i moji roditelji shvatili da je to stvarno. Sećam se da smo “Natašu” snimali ceo novembar i decembar. Dva meseca nisam išla u školu – priseća se Tijana i priznaje da se potresla kada je čula da je Ljubiša Samardžić umro.
Na premijeri filma drugari iz razreda su joj poklonili veliki buket cveća. Zezali su je kako će da završi u Holivudu, a nju je film uvek više zanimao iz ugla posmatrača, nego učesnika.
- Za vreme proba, kroz te razgovore kroz koje me je vodio, Ljubiša je iz mene uspeo da izvuče tu emociju za kojom je stalno tragao. Naučio me je kako to da uradim. Da nisam probala, nikada ne bih razmišljala o tome – rekla nam je Tijana, a nama se odmah nametnulo pitanje “da li to znači da sada svoje emocije apsolutno ume da kontroliše?”
- U životu ni ne želim da se kontrolišem. Jedino što sada radim jeste da biram kome ću šta da govorim i otkrijem, ovako privatno. Što se glume tiče tu nema skrivanja. Gluma je potpuno razotkrivanje. Vrlo sam zatvorena i ne pokazujem šta suštinski imam u sebi. Gluma i pisanje vam pružaju svet u kome možete apsolutno da se otvorite, kao neko drugi, i od toga napravite potpuno novi svet. Nema tu pravila, samo je bitno da sami sebe ne osuđujete. Samokritika je dobra, ali do neke granice – kaže Tijana koja je svojevremeno išla na časove glume kod Nade Blam.
Fakultet dramskih umetnosti nije uspela da upiše, zato je njen izbor bio Filološki fakultet i svetska književnost gde je završila i master. Ljubav prema pisanju, osim kroz prvi roman iskazuje i kroz scenario za film čija je prva verzija već gotova.
- Hoću da završim taj prvi “draft” Već sam razgovarala sa nekim rediteljima. Zanima me i režija, ali mislim da bi mi bio preveliki zalogaj da se upustim i u to. Scenario prati beogradsku priču, reč je o psihološkoj drami sa elementima erotike i mistike.
Sa svoje 34 godine, u poslu je svašta prošla. Bavi se i produkcijom, radi na projektima kao “frilenser”. Kako kaže “više je zanima da stvara nešto što će neko drugi igrati”. Iako smo mišljenja da su je gluma i ulazak u svet filma sa samo 16 godina izgradili kao ličnost, Tijana nam je priznala i otkrila šta zaista misli o svemu tome.
- Znam dosta ljudi koji su talentovani, a ništa nisu uradilli. Ili su lenji, ili ne veruju dovoljno u sebe. Nemamo uvek podršku. Ja isto nisam imala punu podršku, ni kada sam se bavila filmom, ni kada sam pisala. Tata je prihvatio priču oko filma, ali mama je bila skeptična i ne baš oduševljena činjenicom da budem glumica. Znala je šta sve ide uz to, pa se verovatno i plašila… Treba da vas neko prati u svemu tome i da vas doslovno čuva. Pogotovu u tim godinama. Kada bih imala dete ne bih ga pustila da se bavi time. Nije lako biti u pubertetu, a pogotovu još uz sve to biti i na filmu. Živeti paralelan život, ići i u školu i na festival. Nije lako gurnuti dete u svet filma i pred sva ta svetla i nagrade… Jer, sa druge strane je ponor, mnogo veći nego sav taj sjaj i zvezdice koje ljudi sa strane vide… Ako neko ima talenat, neka sačeka još četiri, pet godina, to se apsolutno neće izbrisati.