UHAPŠENA NA STRAVIČAN NAČIN Buduća zadrugarka je zbog ovog lišena slobode, a ovako su izgledali njeni dani iza rešetaka!
Teodora Radojičić je progovorila o zatvorskim danima, pa otkrila detalje hapšenja.
Ona je 2020 u Beču osuđena na četiri godine zatvora zbog trgovine drogom, ali je zbog dobrog vladanja straleta posle tri godine izašla na slobodu. Ona zapravo nikada nije stigla do ženskog zatvora, sve vreme je boravila u istrazi, bila je zaključana 24 sata. Posle toga je počela da radi u zatvoru, što joj je olakšalo dane u pritvoru.
- Za početak moram da kažem da sam ovde došla da ostanem. Nema više problema sa zakonom. Niko ne zna šta ga sutra čeka. Svako ko je bio hapšen, uvek će imati osećaj kao da svaki dan kroz to prolazi. Momenat kada ti neko uzima slobodu je neopisiv. Iskusila sam mnogo toga što niko, nikada neće imati prilike da iskusi. Zatvor nosim kao orden, ponosim se svojom borbom. Kako sam izdržala, kako sam se snašla. Tamo ljudi pucaju za male stvari. Imala sam tada dvadeset i četiri godine. Tamo vreme ne postoji. Jutra su crna, gorka, dani sivi. Noći bez sna. Vreme stoji. Nema praznika. Upoznala sam sebe. Bila sam samo ja, vreme ne postoji. To mi daje snagu. Krila su mi vraćena. Sada imam samo snagu. Iz pakla sam se vratila peške bosa. Ja znam zbog čega sam bila tamo, i znam zašto sam odrobijala. To nije bila moja priča, ali jeste bila moja sudbina. Vratila sam se kao pobednik iz izgubljene bitke - počinje Teodora o svemu kroz šta je prošla, a onda se vratila u dan kada je lišena slobode, i priznaje kako je izgledao sam momenat hapšenja u Beču:
- Bilo je to 29.jula 2020 godine. Gde sam ja u stanu u kome sam boravila želela jednog momenta da izađem napolje kupim kafu, i da odem do jedne prodavnice. Bilo je pakleno vruće. Imala sam top, helanke, neka letnja jaknica, papuče. Nisam imala čak ni donji veš. Izašla sam iz stana, uzela novčanik, stavila naočare. To je bila mala zgrada. Izašla sam, i videla petnaest, šesnaest lica kako mi se penju u susret. Pomislila sam ''Kakvi su ovo elektromonteri sada?''. Scena je bila sledeća. Mislim se, šta rade ovi majstori ovde? Oni su se meni javili, dok me nisu opklolili. Onda je nastao haos. Zgrabili su me sa svih strana. Svaki, za svaki deo tela. Uneli su me u stan. Tada je nastala ona čuvena fotografija, gde ja sedim u mom stanu sa lisicama na rukama. To je ilegalno. Nisu smeli da me slikaju, a kamoli da proslede dalje. Tog momenta staje moj svet. To stajanje je trajalo tri pune godine. Do pre dva meseseca kada sam se vratila u moj grad.
-Razočarana sam u ljude. Ništa nije isto od kako sam se vratila. Puno je licemerja trenutno u Beogradu. Baš sam razočarana - nastavlja Teodora, pa nam u nastavku otkriva i da joj je najteže tokom boravka iza rešetaka bila smrt bake koja ju je podigla umesto majke, koja se desila baš u vreme zatvora. Ona nije bila prisutna na sahrani:
- Moju priču neću pričati u rijalitiju, ne želim takav publicitet. Moja priča nija šala, nije kriminal, gas. Moja priča je jedna velika borba. Volela bih da pričam o svojoj pobedi koja je stečena u jednoj velikoj bitci. Oni koji su pričali da trunem u memljivoj ćeliji su se prevarili. Imala sam super uslove, ali sam za to bila sama zaslužna. Ja sam sebi jedina pomogla. To je činjenica. Nisam znala, niti verovala da ću pola stvari da izdržim. Tamo sam naučila šta su strahovi. Tamo vreme ne postoji, samo uspomene. Koliko sam samo dana izvrtela ceo svoj život u glavi - kaže Teodora na kraju intimne ispovesti za Republiku.
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
Komentari (0)