Tamara u knjizi otkriva istinu!

Inspirisana životnom dramom kroz koju je prošla poslednjih nedelja, Tamara piše knjigu kojom želi da promeni svest devojaka koje su, kao i ona, živele brzim životom.

- Pišem o tome da univerzum može da bude svačiji, samo ako to neko dovoljno želi i ako je dovoljno strpljiv, a da bi došao do toga, mora da prođe trnovit i težak put. Ili učiš na svojim greškama ili na svojoj koži. Neko će misliti da je izmišljen lik, neko da pišem o sebi u trećem licu, kako god. Ako si brzoplet, niko ti neće pomoći. Ni sam sebi, ni vreme, ni univerzum. Ako dovoljno želiš, onda moraš biti dovoljno strpljiv. Ukoliko ostaneš brzoplet, onda moraš platiti cenu. A koliku, to samo bog odlučuje - otkriva Tamara za „Alo!” iz bolničke postelje i objašnjava:

- Brzopleta sam, htela sam sve odmah i zato mi se desilo sve ovo. Mislila sam da nemam dovoljno vremena za treninge, da mogu na drugi način da korigujem neki deo tela, a sad, eto, imam vremena da mesec dana ležim u bolnici. Dakle, imala sam vremena, samo nisam bila dobro organizovana. Devojke neka malo bolje rasporede vreme i biće zadovoljne. Ne moraju da se opredeljuju za plastične operacije - ističe Tamara, koja kaže da se sada oseća dobro i da se nada da će ubrzo biti puštena kući.

- Osećam se dobro i oporavak ide uzlaznom putanjom. Htela bih da izađem napolje, ali s druge strane, i kada bih izašla, ne bi se ništa mnogo promenilo. Imam nekad neke psihičke padove, ali se u principu dobro držim - naglašava Đurićeva i dodaje da joj smetaju medijski napisi koji se tiču njene porodice:

- Oni najradije ne bi komentarisali, ali nekada ljudski odgovore na nečije pitanje, pa budu pogrešno shvaćeni. Moj otac je rekao da hirurgu koji me je operisao treba da služi na čast ovo što mi se desilo, njemu i njegovoj etici, a ne deci. Njega je to pogodilo, jer moj otac nikada ne bi pominjao ničiju decu, jer ih i sam ima i ona su mu sve na svetu i na koju ne da - završava Tamara.