"Srce mi je puno, svi su ponosni na mene", njene reči će dugo odjekivati, ali podsetimo filmovi o Jasenovcu se ne snimaju zbog crvenog tepiha, već crvene Save! (FOTO)

I tokom trajanja filma, a naročito po završetku, društvene mreže usijale su se od reakcija. Sinoć je, čini se, svako imao da kaže nešto o "Dari".

Reditelj Antonijević, za "Novosti", u prvoj izjavi posle premijere, sumira reakcije na film koji je, kao retko kad, okupio i okupirao ljude.

- Prve reakcije su vrlo dobre, sjajne, javljaju mi se ljudi koje nisam čuo po 20 godina da mi prenesu svoje impresije. Vidi se da je "Dara" ostavila dubok i upečatljiv utisak. To je samo dokaz koliko je ovaj film bio potreban, koliko se njime neki dug koji imamo prema žrtvama namiruje, odnosno, počinje da se namiruje. Treba raditi na tome da bude još mnogo filmova na ovu temu.

Hvalili su sinoć svi "malenu Daru", odnosno, maestralnu 13-godišnju Biljanu Čekić, koja je zajedno sa drugom decom naturščicima izuzetno uverljivo dočarala sve muke i strahote jedinog dečjeg logora u Drugom svetskom ratu.

- Srce mi je puno, svi su ponosni na mene - kazala je, za "Novosti", posle premijere, ova malena devojčica, a velika glumica. - Toliko mi je drago bilo što su ljudi najzad mogli da pogledaju film, i to u svojim kućama. Pričala sam već koliko je bilo teško i nekad strašno doživeti sve to na snimanju, a dok smo gledali, utisak je bio još jači i emotivniji.

Biljana je svetsku premijeru ispratila sa svojom porodicom.

promo

Pogledaj galeriju

promo

Pogledaj galeriju

Promo

Pogledaj galeriju

Promo

Pogledaj galeriju

Facebook

Pogledaj galeriju

Printscreen

Pogledaj galeriju

Printscreen

Pogledaj galeriju

Printscreen

Pogledaj galeriju

Printscreen

Pogledaj galeriju

youtubeprintscreen

Pogledaj galeriju

Foto: Printskrin

Pogledaj galeriju

youtubeprintscreen

Pogledaj galeriju

- Gledali smo film zajedno, a tata, kome je veliki broj članova familije nastradao u Jasenovcu, baš zbog toga je bio još ponosniji na mene, jer sam učestvovala u ovoj priči.

Moji drugari iz škole su takođe gledali, čestitaju mi sve vreme, svi su ponosni. Telefon ne prestaje da zvoni - kaže Biljana i najavljuje svoj dolazak iz rodnog sela Sreflije kod Kozarske Dubice na bioskopsku premijeru 22. aprila.

Njen otac Radovan Čekić nadovezuje se na Biljanine reči, objašnjavajući da je devetoro rođaka njegove babe, koja je preživela Jasenovac, nastradalo u Jasenovcu.

- Sve što sam znao o jasenovačkom stratištu, znaju i moja deca, ne ponovilo se nikad. Srećan sam i radostan koliko i tužan, svašta osećam. Teško mi je bilo da gledam film, ali izdržao sam. Ponosan sam na ćerku i srećan što je ovaj film snimljen, daće Bog da prikaže po celom svetu pravu istinu i dokaže da se ne radi ni o kakvoj propagandi - dodaje otac filmske Dare.

Govoreći o prvoj ekranizaciji užasa Jasenovca, Antonijević kaže da drugi, do sada, nisu mogli ili smeli da se uhvate ukoštac sa svim strahotama u NDH - dok je "predsednik Srbije Aleksandar Vučić to i hteo i smeo". O presedanu kojim je pre bioskopske obezbeđena svetska TV premijera u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj, Antonijević kaže:

- Mislim da je bila dobra odluka koju smo Maksa Ćatović i ja doneli da film prikažemo na televiziji, da zbog ove nesretne korone ne čekamo sad, da se razvlačimo po bioskopima...

Sad je bio trenutak, imajući u vidu sve ove grube napade iz regiona i sveta da je "Dara" nekakva srpska propaganda. Ovako su ljudi mogli da se lično uvere o čemu se radi.
Već od prvih minuta filma mreže su se usijale od komentara da je "strašno", "mučno", "bolno", "teško za gledanje"... Ustaški izum zloglasni "srbosjek", igra "muzičkih stolica" na život i smrt, potresne slike oca koji među ubijenima prepoznaje dete i ženu, Vrbanovo ubijanje dece gasom, surove slike "lečenja" dece u bolnici, čuvena rečenica Vukašina Mandrape: "Samo ti sinko radi svoj posao"... Sve je to stalo u ovu dvosatnu dramu ali mnogo je onih koji podsećaju da su užasi jasenovačkih logora bili neuporedivo strašniji.
- Film traje dva sata, a Jasenovac je trajao četiri godine. Dara je jedna, a tolike duše su prošle kroz golgotu. Moji sveci ne mogu biti u istom raju u kom su Stepinci blaženi - napisao je jedan od gledalaca.

I Gaga Antonijević kaže da je "na našu nesreću tamo bilo mnogo gore od onog što je prikazano na filmu".

- Mi smo našli neku najnižu prihvatljivu meru u opisivanju tih zločina koja može da se prikaže. Više od toga bi bilo nemoguće gledati, a manje od toga ne bi donelo pravdu, niti učinilo film istinskim. Desilo se to što se desilo, ali trebalo je odlučiti kako to pokazati. Mi smo to pažljivo merili i verujem da smo uspeli. Jeste teško za gledanje, ali može da se isprati, a da je bilo nešto lakše to bi bila nepravda prema žrtvama i onome što se dešavalo. Ali, i na ovo teško i mučno što smo prikazali ima onih koji kažu da "nije ovo dovoljno". Znamo mi svi da je u logorima bilo gore, ali ne može se ići na platno sa više od ovoga - objašnjava reditelj.

Mnogobrojni TV gledaoci u svojim komentarima osvrnuli su se i na polemiku koja se razvila mnogo pre premijere o navodnom antihrvatskom i antikatoličkom tonu filma. U srca gledalaca urezala se i scena Srpkinje koja na putu ka logoru, naslućujući užase koji je čekaju, razmenjuje nemi pogled sa Hrvaticom koja radi u obližnjem polju, a potom ostavlja svoju bebu u žbunu da je ova preuzme. "Nisu svi Hrvati ćutali i gledali svoja posla", primetili su gledaoci.

- Niko nije lud da kaže da su svi Hrvati bili ustaše, ali ustaše jesu bili Hrvati. Trudili smo se da napravimo tu jasnu distinkciju. Ne znam šta su očekivali da uradimo, ali činjenice su jasne. Luburića, Antu Vrbana, LJubu Miloša, sestru Bartu Pulheriju, fra Majstorovića iliti fra Sotonu nismo mi izmislili, to su ljudi koji su postojali i za čije zločine postoje dokazi. Mislim da je film pošten, čestit i iskren, možemo svakoga u oči da pogledamo. A Hrvati neka sami sa sobom rasprave šta je bio Jasenovac, jer to očigledno do danas nisu uspeli da reše - kaže Antonijević.

Po ocenama publike, ništa manje uverljivi nisu bili glumci koji su dočarali surove zločince, Igor Đorđević kao Ante Vrban ili Marko Janketić kao zloglasni Maks Luburić.

I sam sam juče prvi put gledao film. Reakcije koje sam do sada čuo i ispratio su uglavnom dobre. Film je, kažu, intenzivan, stravičan, tragičan, tužan... Uostalom, kakav jedino i može i mora da bude film na tu temu - kazao je list, Marko Janketić.

Većina gledalaca složna je u tome da se na ovome ne sme stati, jer je mnogo toga što se mora sačuvati od zaborava, za nauk i opomenu generacijama koje dolaze.

Kako hrvatski mediji na skandalozan način brane ustaške zločine, čitajte OVDE.