OPRA VINFRI OTKRILA VELIKU TAJNU "Napisala sam ove reči, koje su mi promenile život"

Životna priča OpreVinfri je zaista autentična. U detinjstvu je prošla kroz zlostavljanje i rasla je okružena negativnim ljudima, lošim okolnostima i neadekvatnim uslovima. Međutim, uspela je da promeni svoj život stalnim ličnim razvojem.

Čak i danas, kada je jedna od najuspešnijih žena na svetu, ona ne odustaje od razvoja na emotivnom, psihološkom i ličnom planu. Lekcije koje je tokom života naučila rado deli sa svojim pratiocima, a jedna od njih je i kako da naučimo da kažemo "NE"!

Do 40. godine nisam naučila reći "ne". Pojela me bolest da svima trebam udovoljavati. Reč "da" bi izašla iz mojih usta pre nego što sam je uopšte bila svesna. Nakon godina slušanja tuđih priča, konačno sam prepoznala odakle mi to dolazi. Istorija zlostavljanja značila je i istoriju nemogućnosti postavljanja granica.

Nakon što su vaše lične granice u detinjstvu narušene, teško je vratiti hrabrost da sprečite ljude da vas zgaze. Bojite se da budete odbačeni zbog onoga što zaista jeste. Tako sam godinama provela svoj život dajući sve što sam mogla gotovo svakome ko je tražio. Pokušavala sam ispuniti očekivanja drugih ljudi o tome što bih trebala raditi i ko bih trebala biti.

Ono što me izlečilo bilo je razumevanje principa namere. U svojoj knjizi "Sedište duše", Gari Zukav kaže: "Svaka radnja, misao i osećaj motivisani su namerom, a ta namera je uzrok koji postoji kao jedno sa učinkom. Ako učestvujemo u uzroku, nije moguće da ne učestvujemo u učinku. Na ovaj najdublji način smatramo se odgovornim za svaki naš postupak, misao i osećaj, odnosno, za svaku našu nameru."

Počela sam ispitivati ​​nameru koja stoji iza mog izgovaranja reči "da" kada sam stvarno mislila "ne". Govorila sam "da" kako se ljudi ne bi ljutili na mene, kako bi mislili da sam dobra osoba. Namera mi je bila da ljudi osete da sam ja ona koju uvek mogu nazvati, na koju mogu računati bez obzira na sve. A to je upravo ono što su moja iskustva odražavala - hrpu zahteva u svakom aspektu mog života.

10. aprila 1994. napisala sam ove reči koje držim na svom stolu: "Nikada više neću učiniti ništa ako mi potreba za time ne dolazi tačno iz srca. Neću prisustvovati sastanku, telefonirati, napisati pismo, sponzorisati ili učestvovati u bilo kojoj aktivnosti, ako celo moje biće ne viče "da". Delovaću sa namerom da budem verna sebi."

Kada sam prihvatila da sam pristojna, ljubazna i požrtvovna - bez obzira na to rekla ja "da" ili "ne" - više nisam imala šta dokazivati. Nekad sam se plašila da će ljudi za mene reći: "Šta ona umišlja, ko je?" Danas imam hrabrosti reći: "Ovo sam ja".