BOLNA ISPOVEST: SA 2 GODINE JE ČITALA, SMATRALI SU JE GENIJEM! Slavna milionerka je tek sa 40 godina, za vreme pandemije saznala da ima dijagnozu"
Ta dijagnoza potpuno mi je imala smisla. Ipak, pitala sam lekarku da li je sigurna u to što priča. "O, da, potpuno sam sigurna. Nikad u karijeri nisam bila sigurnija u dijagnozu", glasio je odgovor lekarke
Foto: Printscreen/instagram
"Čestitam, vi bolujete od autizma", rekao mi je lekar.
Tako svoju priču počinje poznata spisateljica Holi Smejl. Holi je karijeru počela kao manekenka, da bi onda postala i spisateljica koju je proslavio serijal romana "Štreberka". Međutim, iako je gledano spolja vodila potpuno uredan život, u njoj je bio haos, kako sama svedoči.
- Ta dijagnoza potpuno mi je imala smisla. Ipak, pitala sam lekarku da li je sigurna u to što priča. "O, da, potpuno sam sigurna. Nikad u karijeri nisam bila sigurnija u dijagnozu", glasio je odgovor lekarke.
Ali ja imam skoro 40 godina. Kako je moguće da mi to niko ranije nije dijagnostikovao?
- Ti si žensko. Takve stvari se dešavaju češće nego što bi trebalo, prosto prođe nezapaženo - rekla mi je.
Ja sam, to je istina, oduvek bila drugačija. Kada sam bila mala, smatrali su me nadarenom - čitala sam sa dve godine i dok su kasnije deca učila slova, ja sam već pisala pesme. Bila sam vesela, znatiželjna i dobre naravi. Ali istovremeno, imala sam i velike poteškoće. Nisam mogla da komuniciram, krila sam se ispod stolova i kreveta, imala napade besa u radnjama i do suza me je dovodio bilo kakav nered ili dlake našeg psa koje bih videla na podu.
Govorila sam ravno, bez intonacije ili bih, češće, samo gledala u svoje vršnjake jer nisam mogla da izustim ni reč. Stalno sam se saplitala i padala. Sve mi je bilo previše svetlo, previše bučno, previše haotično. Kada bih osetila neprijatnost zbog toga, morala sam da se češem, da tapkam prstima, da se vrpoljim, kako bih odagnala taj osećaj. Nisam umela da se nosim sa emocijama, samo bih se isključila ili bih pala u histeriju.
Deca zato nisu htela da se druže sa mnom. Kontakt očima fizički me je boleo, a mrzela sam da me iko dodiruje.
Tako sam uglavnom sedela sama u ćošku, čitala ili pila svoj sok - mleko nikad jer sam od mleka padala u histeriju.
Ipak, reč "autizam" nikad nisam ni čula. Bile su to osamdesete i bila sam prosto plavokosa devojčica koja previše drami i koja je nezgodna za izbor jela.
Negde oko osme godine počela sam da učim da maskiram svoja stanja i da nameštam mimiku i intonaciju dok govorim. Trudila sam se da izbegavam tikove, trudila sam se da sakrijem da sam pala u histeriju. Međutim, nikog nisam zavarala. Nisam zavarala ni svoje vršnjake u srednjoj školi. Šta god da sam pokušala da se uklopim, nije uspevalo.
Kao odrasla osoba, stalno sam bila na oprezu kako me ljudi ne bi odbacili. Menjala sam svoju ličnost u zavisnosti od toga sa kim pričam. Postala sam potpuno neprimetna, oni ljudi za koje kažete samo da su fini i ništa drugo ne umete da kažete o njima jer nemaju nikakvu ličnost. Krila sam sve što bi me izdvojilo od ostalih.
U tridesetima više nisam znala ko sam. Stalno depresivna i anksiozna, bila sam uverena da su svi na rođenju dobili neke instrukcije kako živeti osim mene. Ja ništa nisam znala.
Partnera nikad nisam imala. Imala sam par interakcija sa muškarcima, ali kao i većina žena koje pate od autizma, ne umem da prepoznam verbalne niti fizičke upozoravajuće signale dok ne bude prekasno i to me je skupo koštalo. Tako, recimo, nisam shvatila ni da je jedan dečko raskinuo sa mnom. Rekao mi je da sam kao robot i da je teško emotivno se povezati sa mnom. Rekao je još mnogo toga i tek tri dana kasnije sam shvatila da je zapravo raskinuo sa mnom.
Tek kada su krenuli karantini usled Kovida, ja sam shvatila da nešto zaista istinski nije u redu sa mnom. Tada sam šest nedelja provela samo i isključivo plačući u krevetu. Onda sam se naterala da ustanem i potražim pomoć.
Da sam rođena kao dečak, moguće je da bih dobila dijagnozu. Ali bila sam devojčica, statistički je dokazano da kod žena autizam često prođe nezapaženo.
Dijagnoza mi je došla kao olakšanje. Sada se ne plašim svojih reakcija jer mi je jasno odakle dolaze - moje telo prosto pokušava da procesuira previše emocija i mozak "prespoji".
Imala sam i neverovatnu sreću da svoj "dar" pretočim u posao i postanem multimilionski autor romana o jednoj pametnoj, bolno osetljivoj tinejdžerki koja ne može da se prilagodi.
Tek kada sam dobila dijagnozu shvatam da sam sve vreme zapravo pisala o devojčici sa autizmom.
Delim ovo sa vama da shvatite da niste sami. Delim ovo u ime onih koji ne mogu da kažu ove stvari jasno i glasno. Mi nismo "pokvareni", samo smo drugačiji i živimo u svetu koji nije dizajniran za nas.