RAK PLUĆA I BORBA SA NJIM Ispovest Đurđine Janković: OVA terapija mi je pomogla

 

Đurđina Jovanović, Udruženje za borbu protiv raka pluća „Punim plućima”

Život je pun iznenađenja, prijatnih i neprijatnih. Dovodi nas u razne situacije iz kojih nekada izlazimo kao pobednici, a nekada kao gubitnici. Do svoje 53. godine mislila sam da nema nerešivih problema. Nekada sam se mučila više, a nekada manje da ih rešim, ali uvek sam ih rešavala. A onda je u moj život došla ona... Nečujno, bez najave i izvinjenja. Njeno ime je bolest, i to ona s nadimkom neizlečiva.

Bilo je to u januaru 2020. godine, tačnije 23. januara. Sećam se svakog dela tog užasnog dana... Ono što je prethodilo tom danu jeste jednogodišnje šetanje od doktora do doktora, sa željom da mi pomognu da saznam zbog čega se osećam umorno, čak i kada ništa ne radim. Tom umoru se vremenom pridružio i bol ispod desne plećke koji je bivao sve intenzivniji.

Nakon odlaska na fizikalne terapije bila sam kod neurologa koji me je uputio na pravi put rešavanja mog problema. Na njegov predlog uradila sam skener grudnog koša, zahvaljujući kojem dolazim do užasnog saznanja da imam kancer pluća koji je metastazirao na jetri i pleuri. Tog momenta lavina snažnih osećanja obrušila se na moju glavu. To saznanje je izmenilo dalji tok mog života. Niko me nije mogao utešiti. Telefon je neprestano zvonio. Stizale su i ohrabrujuće poruke mojih učenika i njihovih roditelja. Ali uzalud, nisam imala snage da se javljam, jednostavno sam zanemela. Ukućani su se trudili da mi pomognu na sve moguće načine. Videla sam tugu u njihovim očima. Suze mog supruga, sina i kćerke nisu mogle ostati sakrivene.

Usledila je i biopsija koja je precizirala dijagnozu i odredila dalji tok lečenja. Na konzilijumu je doneta odluka da ću primati imunoterapije. Za mene to u tom trenutku nije imalo nikakvog značaja jer o dejstvu tih terapija nisam imala nikakva saznanja. Čekajući terapije, moje zdravstveno stanje bivalo je sve gore. Bila sam 17 kilograma mršavija, otežano sam disala zbog pleuralnog izliva, jedva sam hodala. Bolovi su bili toliko jaki da sam u nekim trenucima jaukala. Intenzitet tih bolova može razumeti samo onaj ko ih je doživeo.

Molila sam Boga da mi pomogne. Želela sam smrt jer mi se činilo da je to jedino rešenje. Tih mojih užasnih dana neprestano me je pratio zabrinuti pogled moje kćerke. Njena ogromna želja da ja živim bila mi je podsticaj da ustajem iz kreveta, da jedem u pauzama od povraćanja, da pokušavam da hodam... Mislila sam da mi priča bajke o imunoterapijama. Ponekad nisam ni razumela šta mi priča. Koristila je i medicinske izraze koje ja ne razumem (student je završne godine Medicinskog fakulteta u Beogradu).

A onda je jednog popodneva zazvonio telefon. To je bio poziv glavne sestre za moj prvi odlazak na terapije. Nakon odluke Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje bila sam među prvim pacijentima koji mogu primati terapije o trošku države. Nisam ni slutila da ću se osećati bolje posle primanja samo prve terapije. To mi je dalo nadu da ću živeti duže nego što sam mislila. Terapije primam nešto malo duže od godinu dana, redovno, na svaki 21 dan. One nisu samo eliminisale bolove nego su značajno promenile moje zdravstveno stanje, vratile su mi osmeh na lice, omogućile mi da živim jedan kvalitetan život. I dalje osećam potrebu da se zahvalim naučnicima koji su izumeli imunoterapiju.

Zahvaljujući njima ja živim. I ne samo ja nego još mnogo drugih pacijenata koji je primaju. Nadam se da će njihov izum biti temelj za još inovativnije terapije kojima će se ova užasna bolest lečiti. Zahvaljujem se i celom zdravstvenom osoblju Dnevne bolnice Kliničkog centra, u kojoj primam terapije, doktorki Nataliji Samardžić, ljubaznim medicinskim sestrama koje mi daju terapije, kao i Ministarstvu zdravlja i RFZO-u koji su mi omogućili da ih primam.

Upravo moje bolje zdravstveno stanje bilo je i razlog zašto sam odlučila da i ja postanem deo Udruženja pacijenata za borbu protiv raka pluća „Punim plućima”, kako bih dala svoj doprinos za bolji status pacijenata. Baš kao i ja, potrebno je da što više ljudi koji dobiju dijagnozu raka pluća odmah krenu s imunoterapijom, kao i s drugim savremenim terapijama, koje ovu bolest mogu držati pod kontrolom, jer bi život pacijenata bio mnogo kvalitetniji.

Nekada Bog daje bolest da bi promenio naše unutrašnje stanje. Nisu sve muke crne, a nisu ni sve radosti blagodeti. Sve ima svoje lice i naličje. Posvetite se sebi! Radujte se! Volite da biste bili voljeni, čekajte novo rađanje sunca! Borite se jer to je život! Ja biram da živim, a vi?

Karcinom pluća je najčešći i najsmrtonosniji karcinom u svetu, ali i u Srbiji. Podatak koji dodatno zabrinjava jeste da naša zemlja zauzima neslavno drugo mesto u Evropi po smrtnosti od karcinoma pluća, dok broj obolelih raste svake godine. Od karcinoma pluća godišnje u Srbiji oboli više od 6.000, a umre 4.600 osoba. U proseku, dnevno se kod 16 osoba dijagnostikuje rak pluća, a nažalost svaki dan 13 osoba izgubi bitku s ovom teškom bolešću.