"NOVA GODINA, NOVI JA" Januar na izmaku,a problemi stari: Šta nas koči na putu ka promeni?

 

Većina nas je ispratila staru i dočekala novu godinu, verujući da će ona doneti toliko željene ili toliko odlagane promene. Nova godina – nova ja.

Međutim, kao što se Pepeljuga suočila sa stvarnošću kada je sat otkucao ponoć, tako se i mi budimo svesni da je stigla još jedna kalendarska godina, ali da s njom nije stigla neka nova verzija nas. Kada je sat otkucao ponoć, mi smo ostali Pepeljuga, piše Politika.

Zašto nam je toliko teško da ispunimo novogodišnja obećanja sebi?

Druga strana euforije

Na drugom kraju praznične euforije je depresivno raspoloženje, „praznični bluz” koji nastaje upravo zbog prenaglašenosti značaja Nove godine i verovanja da bi od tog trenutka sve trebalo da bude drugačije i bolje. Ipak, činjenica je: s prvim danima nove godine ništa se neće promeniti. Sve što smo odlagali do tog trenutka nastavićemo da odlažemo i dalje – sve dok se ne suočimo s razlogom zašto odlažemo.

Svako na različit način odlaže životne odluke ili svakodnevne obaveze.

U osnovi svakog odlaganja (prokrastinacije) – bilo da je u pitanju učenje za ispit, odluka o promeni posla ili suočavanje s partnerom ili prijateljem u vezi s kvalitetom odnosa – jeste emocija, odnosno izbegavanje emocije. Odluka koja nam predstoji izaziva nam neprijatnost. A budući da ne želimo da se osećamo neprijatno, činimo sve da izbegnemo suočavanje s odlukom i njenim izvršenjem. Sređujemo stan, učimo za manje važne predmete, zovemo ljude koje nismo dugo čuli, činimo usluge drugima – sve zarad izbegavanja osećanja koje naš čeka iza ćoška, a koje je srž odlaganja nekog zadatka.

Najčešći razlog odlaganja je strah od neuspeha, odnosno strah da ćemo doneti lošu odluku i da ćemo morati da se suočimo s neprijatnim posledicama. Osobe koje, na primer, odlažu raskid loše veze, imaju poteškoća da se suoče s ishodom takve odluke. To su strahovi otelotvoreni u pitanjima „Kako ću sam/a?” i „Da li će me iko voleti?” ili pak suočavanje s mogućnošću da nisu bili uspešni u ovom odnosu.

Foto: Shutterstock/Joe Coccia

Foto: Shutterstock

Strah od neuspeha, odnosno strah od nekompetentnosti, u velikoj meri koči ljude u koračanju ka novim izazovima. Šta ako ja to ne mogu? Šta ako se pokaže da nisam sposoban/a? Šta ako uložim mnogo, a dobijem malo? Šta ako se ispostavi da sam od početka napravio/la pogrešan izbor – šta onda to sve govori o meni?

Na drugoj strani je čudan, zli brat blizanac straha od neuspeha: strah od uspeha. Zašto bi neko odlagao nešto što mu može doneti napredak i boljitak? Zato što s uspehom dolaze promene, novi izazovi i očekivanjima, a s njima i novi strahovi: „Da li ću moći da zadovoljim očekivanja?”, „Da li će me ljudi i dalje voleti?”. Odluke koje nas usmeravaju ka uspehu nose različite dileme, kao i preispitivanja sebe i sopstvenih sposobnosti. One su stoga usko povezane sa strahom od neuspeha.

Na primer: kada dete dobije prvu peticu i cela porodica aplaudira, odnosno izraženo vrednuje tu peticu kao nešto naročito važno i dobro, stvara se uverenje da je uspeh lična vrednost deteta. Kada postižem uspeh – ja vredim. To isto dete će samim tim imati jake emocionalne reakcije u situacijama kada nije uspešno. Teško će ih podnositi jer će imati doživljaj da time i ono samo manje vredi, odnosno da će ga porodica manje vrednovati. Tako će postepeno početi da izbegava situacije gde bi moglo da doživi neuspeh: neće odlaziti na takmičenja, biraće umereno teške zadatke, izbegavaće situacije rizika. U odraslom dobu može odlagati svoje zadatke dok ne budu savršeno urađeni (što se nikada neće desiti), odlagati ulazak u odnose iz straha da neće biti uspešan ili odlagati polaganje poslednjeg ispita jer neće verovati da poseduje sposobnost da se nosi s novim životnim izazovima.

Foto: Shutterstock/Joe Coccia

Shutterstock/Jaromir Chalabala

Sibling (brat ili sestra) tog deteta može, posmatrajući sve to, takođe razviti strah od uspeha, to jest naučiti da je uspeh nešto što za sobom nosi mnogo visoka, štetna očekivanja, koja kada nisu zadovoljena – dovode do odbacivanja. Ovo drugo dete će, samim tim, izbegavati da se izlaže situacijama u kojima bi moglo da zablista. Utopiće se u masu i plivati u tim vodama dokle god ne počnu da ga jače žuljaju neostvarene želje i potencijali. I kod ovog drugog deteta postoji, dakle, strah od neuspeha koji je usko povezan sa strahom od uspeha, jer se i ovo dete pita da li je dovoljno sposobno da se nosi sa zadacima.

Nova godina, nova ja

Odlaganje je složen emotivni i ponašajni proces. U njegovoj osnovi leži nemogućnost da prihvatimo posledice naše odluke i nemogućnost da se nosimo s osećanjima koje te odluke nose. Zbog toga stvaramo različite mehanizme kako se ne bismo suočili sa stvarnošću, odnosno kako ne bismo iskušavali sebe u stvarnom svetu. Kao što kaže Irvin Jalom, američki psihijatar i psihoterapeut: „Za svako da mora da postoji ne; svaka odluka uklanja ili ubija druge mogućnosti (koren reči odluka, decide, znači ubiti, kao u rečima homicide ili suicide)”, („Krvnik ljubavi i ostale psihoterapetuske novele”, izdanje Plato 2005, prev. Marija Stamenković). Svaka odluka, svaki izbor, donosi i odnosi; naš zadatak je da naučimo kako da se nosimo i s jednim i s drugim.

„Od prvog januara ću...” rečenica je koju smo nebrojeno puta izgovorili. To je simbol novog početka, koji zahteva od nas nove korake. Da ne bismo zapali u floskulu „Nova godina, nova ja”, hajde da zastanemo za trenutak i pogledamo čega se plašimo. A zatim: zagrlimo sebe i dajmo sebi prostora i vremena da taj strah savladamo kako bismo bili ne novi, već samo ja.