DA LI SE NAGON ZA UBISTVO NASLEĐUJE Srpska naučnica nakon masakra u školi: Pitanje je trenutka kad će se otkačiti

Stravična tragedija koja se dogodila u OŠ "Vladislav Ribnikar" gde je učenik te škole K.K. poubijao decu i radnika obezbeđenja, ostavila je porodice u neizmernoj patni i bolu. Ovaj bezumni čin zadao snažan udarac na dva osnovna temelja - porodicu i školu i mnoge navela na brojna pitanja.

Da li je ubilački nagon porodičan gen ili je razlog masakra koji se dogodio u centru Beogradu, na Vračaru, isključivo psihološke prirode? - samo je jedno od tih pitanja na koje su genetičarka Ivana Buzačić i psihijatar dr Ljiljana Avramović pokušale da odgovore gostujući na K1 TV.

Kako je na samom početku istakla genetičarka Ivana Buzačić, mali procenat bolesti i problema je genetički determinisan.

"Kada su ovakve stvari u pitaju ili kada su u pitanju psihijatrijske bolesti, to je poligenetska stvar i multifaktorijalna stvar, tu imate uticaj sredine. Nikada ne možemo reći, da je nakon nekog događaja, gen odgovoran. Da bismo znali da postoji neka genetska predispozicija, trebalo bi da se uradi čitave studija, koja bi uključivala etičke grupacije. Kada su psihijatrijski problemi u pitanju, više govorimo o epigenetici, nego o genetici", istakla je ona i dodala da neko može da ima gen koji je izmenjen ili ne funkcioniše, ali svojom aktivnošću može da ide u negativnom pravcu.

"Moramo da razgraničimo, ne postoji gen za ubistvo ili neku patologiju. Postoje grupe gena, na osnovu kojih su rađena istraživanja. Kod nekoga imate da jedan gen svojim proizvodom daje određeni protein, koji je zaslužan za funkciju u našem organizmu.

Ukoliko je ta funkcija izmenjena, taj protein može svojom aktivnošću da utiče na aktivaciju odnosno inaktivaciju, nekog drugog gena i da sa njegovim proizvodom negativno odnosno pozitivno deluje. To su različiti apekti. Sve naše ćelije imaju identičan genom, ali se u tkivama i organima razlikuju, upravo zbog te epigenetike, odnosno to je taj epigenom. 

Različiti geni su u različitim ćelijama različito aktivirani odnosno inaktivirani. Ono što sredina radi, socijalni način života, pričanje, može da utiče upravo na tu aktivaciju ili inaktivaciju. Možete da imate gen koji je izmenjen ili ne funkcioniše, ali svojom aktivnošću može da ide u negativnom pravcu. On je utišan kod nas, ali nekim sticajem okolnosti, sredinskim faktorima, lekovima, može doći do njegovog uključivanja.

Za kraj, naša genetičarka istakla je da ne postoje dobri i loši geni, već postoji dobar i loš izbor u načinu života. Svi mi nosimo nešto u sebi, samo je pitanje trenutka, da li će se to kod nas 'otkačiti' i krenuti u proces aktivacije ili neće.

Takođe, prema njenim rečima, mali procenat bolesti je genetski determinisan, nije sve genetika, već ima dosta uticaj spoljne sredine.