Sigurno ste mnogo puta pomislili: „Kad bih tada znao ono što znam sada.“ To važi i za lične i poslovne poteškoće, ali i za emotivni teret koji nosimo iz detinjstva. Istraživanja pokazuju da se tokom psihoterapije često obrađuju iskustva vezana za traume i negativne okolnosti iz ranog detinjstva. Takva iskustva mogu kasnije izazvati poteškoće u razvijanju bliskosti, regulaciji emocija i opštem osećaju zadovoljstva. Stručnjaci navode tri najčešće emotivne rane koje ljude u odraslom dobu dovode na psihoterapiju:
1. Odrastanje uz roditelje koji su zanemarivali dete
SVAKA ŽENA TREBA DA ZNA
AJMOKAC SA SPANAĆEM I PILETINOM Rapsodija ukusa u svakom zalogaju, za ručak koji se pamti
NEODOLJIVI KOLAČ SA PISTAĆIMA Osvežavajući desert kao osmišljen za proleće, bićete oduševljeni
BAKLAVA ČIZKEJK Fenomenalna poslastica od koje će vam poći voda na usta, za sve prilike
Mnogi odrasli na terapiji govore o posledicama koje su pretrpeli jer su kao deca bili emocionalno ili fizički zanemareni. U prošlosti se često verovalo da deca treba da budu „viđena, a ne saslušana“. Iskazivanje emocija, poput smeha ili plača, bilo je nepoželjno ili čak kažnjavano.
Najveću štetu nanosili su roditelji koji nisu pokazivali ljubav, pažnju ili interesovanje za dete. Takvo ponašanje ostavlja duboke posledice – osećaj srama, bezvrednosti i uverenje da nismo dovoljno dobri. Te rane mogu čak izazvati i fizičke zdravstvene probleme kasnije u životu.
Proces isceljenja počinje prihvatanjem i opraštanjem roditeljima zbog njihovih ograničenja i puštanjem prošlosti. Psiholog Suzan Pazak kaže da tada osoba može početi da gradi samopouzdanje i oslobodi se ljutnje i razočaranja.
2. Preuzimanje uloge roditelja u detinjstvu
Psiholog Patriša O’Gorman ističe da često na terapiji susreće odrasle koji su u detinjstvu morali da preuzmu odgovornost koja nije primerena njihovom uzrastu. To nisu obični kućni poslovi, već ozbiljne obaveze koje su pripadale odraslima. Takva deca odrastaju pod stresom i unutrašnjim nemirom. Kasnije u životu često biraju partnere o kojima „moraju da brinu“ ili koje „moraju da spasu“, što vodi u nezadovoljstvo, anksioznost i ponekad – zavisnosti.
3. Roditelji su deci stvarali osećaj da nisu dovoljno dobra
Odrasli koji imaju problema sa samopouzdanjem, često su kao deca dobijali poruke da nisu dovoljno sposobni. Primeri uključuju majke koje prepravljaju dečje projekte, očeve koji su kritični ili nasilni, i rečenice poput: „To nema svrhe, u tome nema para.“ Kada roditelj stalno „pomaže“ i ne dopušta detetu da samostalno uči, ono ne razvija osećaj lične vrednosti, veštine rešavanja problema ni sposobnost da prepozna sopstvene želje.
Video:
