MUDRA PORUKA OCA TADEJA: Ako pazite na 1 stvar, sve što radite biće blagosloveno, a evo zašto je važno da kontrolišemo misli

Za Oca Tadeja sam prvi put čuo sredinom 80-tih godina na jednom predavanju na Teološkom fakultetu u Beogradu, a od strane našeg čuvenog psihijatra i psihoterapeuta Vladete Jerotića, profesora pastirske psihologije na istom fakultetu.

U jednoj od digresija tokom predavanja, profesor Jerotić je za Oca Tadeja rekao da je verovatno najprosvetljeniji monah koga imamo u Srbiji. Prirodno je da sam odmah poželeo da posetim i upoznam „najprosvetljenijeg monaha u Srbiji".

Saznao sam da se taj monah nalazi u manastiru Vitovnica kod Petrovca na Mlavi u istočnoj Srbiji i jednog majskog dana 1993. godine krenuo sam sa nekoliko poznanika koji su već duže vreme odlazili ocu Tadeju, put Vitovnice. Dok smo polako prilazili manastiru, kroz glavu mi je prolazilo puno priča koje sam čuo o ovom monahu, o brojnim izlečenjima, o savetima i poukama koje daje, a posebno je budilo znatiželju pričanje mojih saputnika o njihovim ličnim susretima sa igumanom Tadejem.

Kada smo stigli u manastir, bilo je to u vreme početka večernje službe, zatekli smo ispred konaka jednog blagog starog monaha u staroj monaškoj haljini koji nas je dočekao sa dobrodošlicom. Nisam znao ko je taj monah, i nije bilo prilike da pitam, svi smo prišli i poklonivši se celivali mu ruku.

Na moje iznenađenje „starac" je svakoga od nas četvorice poljubio u teme i blagoslovio nas, a potom nam je preporučio da je najbolje da pođemo u Hram jer je liturgija već počela.

Šta je govorio Otac Tadej...

Na kratko iza nas ušao je iguman manastira - to sam jasno znao po odeći i nekom oreolu autoriteta koji se osećao najviše u hodu. Po završetku službe, rekli su mi da je to zaista Otac Tadej - iguman manastira. Prišao sam i celivao mu ruku moleći za blagoslov. Pojma nisam imao da je to isti monah koga smo sreli i pozdravili kada smo došli. Meni nije ličio ni malčice na onog skromnog i blagog monaha. Sada je ispred mene stajao, rastom nevelik, ali izuzetan, čvrst i snažan autoritet.

U manastiru smo proveli tri dana. Ustajali smo rano i pravo iz kreveta na zvuk zvona išli smo na jutarnju službu. Čistoća vazduha i mesta savršeno je delovala na nas gradske ljude. „Starac" nam je govorio da se šetamo i da „dišemo vazduh", smeškajući se sve vreme. Posmatrali smo šta se događa sa nama: prvog dana našeg boravka, u glavama smo imali po stotinu pitanja.

Drugoga dana, po tri. A trećeg dana ostalo je jedno jedino pitanje. Mi smo se stišali i smirili. Subjektivni osećaj je bio samo da smo se lišili briga, osim što je u manastiru bilo lepo boraviti. Trebalo mi je par godina, i više dolazaka u Vitovnicu da shvatim važnost smirenja uma.

Naša poseta se zbila u vreme rata u Hrvatskoj, i u Bosni i Hercegovini. Trajale su ekonomske sankcije Ujedinjenih nacija, posla je bilo malo, pretila je glad i nemaština svake vrste. Ljudi su bili uznemireni i uplašeni, naročito oni koji su imali malu decu, a slabe prihode. Postojala je opasnost od eskalacije sukoba na Srbiju, a mi u gradovima kao što su Beograd i Novi Sad strahovali smo, činilo nam se, još više nego drugi.

Najviše od svega mučila nas je neizvesnost. A jedan od najvažnijih razloga dolaska mnogih ljudi u ovaj manastir bio je da od oca dobiju odgovor na njihova pitanja ili bar nagoveštaj neke izvesnosti. Pričalo se među ljudima da je Otac Tadej „prozorljiv" i da ima Božiji dar da vidi prošlost i budućnost. Mnogi su hrlili, čuo sam, da postave brojna pitanja ovom monahu: i seljaci i građani, prosti i neobrazovani ljudi, kao i visoko školovani, verujući, a i oni zbunjeni kojima nije jasno u šta veruju, kao i oni neverujući takođe. I kažu, da otac nikoga nije odbio, već je sve primao i blagoslovio sa ljubavlju na rastanku.

Koliko su misli jaka sila

Biti u „ozračju" Oca Tadeja značilo je okrepljenje i umiljenje. Sa njega je na nas prelazila neka nevidljiva tvar koje čovek nije svestan dok je ne izgubi ili se bar ne udalji od oca. Jer našao sam da biti u miru i ljubavi sa sobom i sa celim svetom jeste naše prirodno stanje - ali ne od ove, pale prirode, već od večne, Božanske koja je u nama sazdana prema slici Gospodnjoj.

Dan za danom bivali smo mirniji i opušteniji, a pitanja u nama su negde polako nestajala. Otac je zračio mirom i ljubavlju i u našim razgovorima osećao sam kao da se na nevidljivom uzburkanom moru penjemo ocu na leđa da ne potonemo. Povremeno bi u razgovoru osetili iz dubine njegovog govora istinsku izvesnost vere, i same Istine koja je čista, iskustvena.

Jer kada otac govori to nije kao kad drugi ljudi govore „iz svoje ljudske pameti". On govori iz dubine čistog iskustva.

Otac nije propuštao u razgovorima da naglasi važnost 'misli'. To je možda i centralna tema oko koje se spiralno kreće njegovo učenje.

U svesci oca Tadeja u kojoj je pisao prevode tekstova hrišćanskih svetitelja, našao sam sledeće redove :

"Pazi na svoje misli

Sve potiče iz misli, i dobro i zlo,

Misao prethodi delu.

Zemaljski zakoni ne kažnjavaju misli, već samo dela

Nebesni zakon kažnjava i misli, ne samo dela,

Pazi na svoje misli.

Ako je izvor čist i voda će biti čista

Ako su ti misli čiste i svetle i zdrave,

sve što radiš biće blagosloveno.

Pazi na svoje misli."

Sam otac, kao da je čitao naše misli, pričao je kako dugo nije shvatao koliko su misli jaka sila, i šta se sve može sa mislima. Kada se koncentrišu na pravi način kao svetlost kroz sabirajuće sočivo, deluju velikom snagom. Na njih ne deluje distanca kao prepreka niti materija u bilo kom obliku. Misao je brža i od svetlosti, (a i 'tahioni' su brži od svetlosti dodaje ovaj umni čovek). Čovek zapravo i ne zna šta se može učiniti snagom misli. Otac Tadej nas je upućivao da gajimo dobre misli u svom 'srcu' i da se smirujemo. "Tako se čovek usavršava", kaže. "Kakve misli imamo, takav nam je život."

Da li da nosimo tuđi duhovni teret

I dalje: „Ljudi i ne znaju šta na sebi nose. U kontaktu između dva čoveka sve se lako prenosi sa jednog na drugog. Često nas jedan razgovor sa nekim iz neobjašnjivih razloga potpuno iscrpi, izvuče iz nas svu energiju. I ne samo to. U naše misaono polje tokom razgovora se usele razne ružne stvari i misli. Ne znajući postajemo priključeni na neko misaono polje čije ishodište mi ne znamo (a mislimo da znamo). Takođe ne znamo i čega sve tu još ima, u tom polju koje je proizvelo određeni misleni sled i određenu akciju."

Otac Tadej još kaže: „Telo se hrani hranom, a duh - mislima". Najvažniji (za čoveka) su mir i radost! Mir kao smirenost duha, mirna opuštenost i veselost. To se manifestuje i kao dobro raspoloženje. Briga nije dobra, jer ne samo da troši našu energiju već nas mnogostruko upliće u klupko samovažnosti, Gordosti, i neverja.

I zaista ovakav stav je nemoguć bez 'skoka u veru' a razumevanje nemoguće bez iskustva, najpre u kontaktu sa odista verujućim čovekom, a onda naročito kada otvorimo prozore na svojoj sopstvenoj kući da u nju uđe svetlost. Nije samo duh Zapada 'zaslužan' da danas dobrim delom verujemo da je Gospod napustio Svet, već su i strašni događaji, naročito ratovi, i masovna zastrašujuća ubijanja na gotovo svim tačkama sveta u tužnom XX veku, pa evo i na početku novog veka, doprineli gubitku vere čak i tradicionalnih hrišćana. U znatno manjem broju su oni kao Viktor Frankl koji je kroz strašno logorsko iskustvo našao smisao i svetlost na kraju.

Mi stalno moramo da se podsećamo da je Gospod stvorio Adama u slobodi i ljubavi, i da je svoj savez sa čovekom obnovio posle Pada (Stari zavet) - i kao akt najveće ljubavi: poslao svoga Sina na svet. Nije Bog taj koji uzmiče, već nas naša ogrehovljena priroda odvlači od Njega.

Danas se Gospod malo (i premalo) zaziva. Svet se zabavio samim sobom. Pokatkad nas velika muka natera da potražimo smisao dublje u nama („Bez nevolje nema bogomolje"), pa opet uviđamo da se plamen vere teško održava jer razni vetrovi sveta duvaju da ga ugase. Tokom jedne zajedničke posete manastiru sedeli smo u konaku manastira sa ocem razgovarajući o raznim temama.

Jedan od naših prijatelja je upitao da li da se moli za svoje bližnje?

„Možeš da se moliš, ali pripremi dobro leđa" - odgovori otac, naginjući se napred u fotelji kao da nešto teško nosi na leđima.

„Ti ne znaš šta drugi nosi na sebi, a hoćeš da primiš njegov teret. Moraš dobro da gledaš da bi znao kakav teret nosi ta osoba i koliko ti možeš da poneseš. Ako hoćeš da se moliš i pored toga, a ti dobro pripremi leđa. Želeći dobro nekome, čovek treba dobro da gleda i da promišlja da u njegovom nastojanju, i iz njegovog nastojanja - ne proistekne Zlo umesto Dobra.

Tako, želeći dobro, čovek može mnogo da postrada ako nije dostigao određeni stepen duhovnog razvoja. Kada se neko u to upušta svesno, on onda zna šta će morati da izdrži i da pretrpi" - završi otac.Videli smo da je odgovor iznenadio našeg prijatelja, ali i sve nas. Ja lično sam se osećao kao na prvim časovima fizike kada smo učili o zakonu spojenih sudova.

„Bio jedan bogat čovek koji je došao u jedan veliki manastir, pa ga lepo primiše", - nastavi otac.

"On dade na rastanku svakom monahu po jedan dukat da se za njega moli, i svi primiše po dukat. Jedan monah koji je takođe primio novac nije se ipak molio za bogataša, i posle nekog vremena usni san da se nalazi na velikom polju punom trnja i korova.

I ču Glas kako govori : - Šta čekaš? Prioni na posao! Ovaj san mu se toliko često vraćao da je odlučio da se obrati svom duhovnom ocu za savet.

- Pa ti si primio onaj dukat od bogataša a ne moliš se za njega - reče mu duhovnik. To je njegova livada koja ima da se očisti, a ti si primio svoju platu, i ništa ne radiš."

Sledeći put kada bogataš navrati u manastir ovaj monah mu priđe pa mu vrati onaj dukat i reče : "Hvala lepo tebi, ali uzmi ti nazad tvoj dukat" - završi otac smejući se kao da je ispričao najbolju šalu.

Neki od naših prijatelja koji su dolazili u ovaj manastir duže vremena pričali su nam da otac ponekad naizgled bez ikakvog razloga započinje neke priče i primere, da bi kasnije neko od prisutnih rekao da je otac pričao baš o njegovom slučaju i da je od oca dobio odgovor na pitanje koje je tražilo odgovor.

Većina nas je imala doživljaj da je opet ispred svog roditelja koji ga neizmerno voli i razume, kome se mora poveriti naš greh i naša muka. Pekla je savest i užasno smo se stideli samih sebe kao da je došao sam čas istine gde nema uzmaka, i onda, kao da su se otvarala neka vrata da nas pripuste iz tamnog ćoška u neki bolji i čistiji svet.

Ja lično moram priznati u tim trenucima nisam imao utisak da to što dolazi od tog monaha, oca Tadeja, dolazi samo od njega već da se iza njega, iznad njega, otvaraju neka vrata dalje u bezvremeni Kosmos u stvarnost koja nadilazi ovu našu titrajuću i maglovitu realnost.

Nekim čulom shvatamo da tamo istinski pripadamo. I ne samo to, nego da je to mesto naše pravo izvorište i naše odredište.