Naglo je prestala da pije kafu, ono što joj se desilo kasnije je objasnila kao košmar!

Sedela sam u kancelariji doktora dok mi je mirno objašnjavao da imam srce sklono aritmijama i srčanim smetnjama ali da se sa tim živi, da to nije kraj sveta i da postoje efikasni načini da se to kontroliše. Klimala sam glavom kao papagaj u nekom magnovenju koje se dešava kada ti neko sruči informaciju na glavu a ti pojma nemaš šta ćeš sa njom.

Taman sam se spremala da se obučem i izađem u pakao beogradske vrućine kada je lekar dodao - trebalo bi da prestanete da pijete kafu. Tad sam se trgla ali je doktor nastavio.

"I da ne preterujete sa čajem, nikako energetska pića a za nedozvoljene supstance da ne pričam", rekao je čovek kucajući izveštaj onako usputno kao da mi nije upravo oduzeo veliki deo života.

Da se razumemo - ne pušim, ne pijem i ne pamtim kad sam poslednji put sela na ladan beton ali kafu volim. Imam pet vrsta kafe u kući! Imam aparat sa kapsulama sa još 10 ukusa. Ljudi mi ih masovno poklanjaju jer znaju da sam kofeinski zavisnik. Istina - to bi objasnilo deo mojih simptoma preskakanja srca, drhtavice i onog osećaja lupanja u grudima kao da će srce da ti iskoči ali češće sam to pripisivala stresu nego kafi. Kafa je u mom malom haotičnom svetu bila ritual, strast i šolja koju sam ispred sebe na poslu držala kao štit.

Zapravo, izlazeći iz ordinacije meni je samo bilo u glavi - šta će mi fizičko zdravlje ako mentalno puknem? Takva reakcija na oduzimanje poroka se, dragi moji, zove zavisnost. Uskoro mi je to postalo bolno jasno.

Te noći sam razmišljala koliko mogu da izvrdam savet doktora (šta, jedna šolja nije strašna?) ali sam itekako znala da ja baš nisam lagan slučaj. U mojoj porodici su šanse da ćeš pasti mrtav do pedesete bile negde fifti - fifti a ja sam krenula da gazim ka četrdesetim dovoljno brzo da znam da nekad moram i da stanem.

I tako sam sutradan ujutru kao preljubnica koja ostavlja ljubavnika pobegla na posao a da aparat za kafu nisam ni pogledala. Da zavaram refleks umesto kafe iz moje velike lepe šolje navrtala sam vodu. U 11 sati kada obično počinje najintenzivniji deo dana sedela sam ispred monitora kao opaljen golub i petnaest minuta kucala odgovor na najobičniji mejl. Tako je počelo.

Prvi dan pakla

Ne znam šta radim. Krećem se kroz neku neobjašnjivu maglu u kojoj je svaki potez naporan. Stvari za koje mi je ranije trebalo pet minuta sada ili traju sat vremena ili ne mogu ni da ih počnem. Ne ide mi se napolje. Ne ustaje mi se iz stolice čak ni da jedem. Osećam se toliko slabo i bezvoljno da čak nisam ni gladna.

Pakao je počeo u pet. Umesto da ustanem i krenem sa posla sedela sam i buljila u monitor pokušavajući da predam smenu kolegi. Oko je počelo da mi se zatvara i u sledećem trenutku je počela takva migrena da nisam mogla da ustanem od stola. Retko kada imam glavobolje i ovo me tako sastavilo da umalo da otrčim u toalet da ispustim dušu.

Glava nije prošla čitavog dana, popustila je tek negde pred spavanje - ali kako sam ujturu otvorila oči tako mi je postalo jasno da je sa novim danom počela nova glavobolja.

Te noći sam razmišljala koliko mogu da izvrdam savet doktora (šta, jedna šolja nije strašna?) ali sam itekako znala da ja baš nisam lagan slučaj. U mojoj porodici su šanse da ćeš pasti mrtav do pedesete bile negde fifti - fifti a ja sam krenula da gazim ka četrdesetim dovoljno brzo da znam da nekad moram i da stanem. I tako sam sutradan ujutru kao preljubnica koja ostavlja ljubavnika pobegla na posao a da aparat za kafu nisam ni pogledala. Da zavaram refleks umesto kafe iz moje velike lepe šolje navrtala sam vodu. U 11 sati kada obično počinje najintenzivniji deo dana sedela sam ispred monitora kao opaljen golub i petnaest minuta kucala odgovor na najobičniji mejl. Tako je počelo.

Prazna čaša na mom stolu

Nedelju dana od mog razvoda sa kafom sedela sam na poslu odmornija nego ikada pre. Više nisam blenula na telefonu do jedan ujutru. Spopao bi me ogroman umor već oko ponoći a bukvalno bih se uvukla u krevet i zaspala za deset minuta.

Počela sam da se budim kao normalno ljudsko biće a ne zombi koji jednom rukom već pali šporet da pristavi džezvu. Mozak mi više nema one prirodne padove nakon kofeinskog podizanja, niti me spopada onaj momenat napetosti ili ubrzanog lupanja srca.

Na moje iznenađenje raspoloženje mi je sjajno, a svi moji strahovi da ću izgubiti ritual su prošli kada je muž sav ponosan doneo pakovanje kafe bez kofeina (u šali ga zovemo moj metadon) koja ima sasvim korektan ukus i fin placebo efekat.

Da li mi fali onaj momenat ubrzanja nakon kafe u kojem se izoštre boje i sve postane mrvu lakše - ponekad. Mada moram da priznam da je kontrola nad sopstvenim organizmom i snom, a naravno i zdravlje, totalno vredno toga.

stil

stil