OVAKO SMO ODRASTALI U PRIRODI: Ono što te je selo naučilo, neće ni škola ni grad!

Gledajući svoju decu kako uživaju u blagodetima dvorišta, bilo da je to leti kada im razapnemo bazen da se brčkaju, kad se igra fudbal, žmurke ili se bere voće koje smo sami odgajili ili je to zima kada naša ulica postane staza za sankanje, ne mogu a da se ne setim kako je meni bilo za svaki raspust kada je čitava planina bila naše dvorište.

Naša zemlja snova, čiju smo svaku stazu i bogazu poznavali. Na koje panjeve se ne seda, gde su šumske jagode prve stizale, a gde one livadske koje se zovu „pucke“ jer kad ih bereš one pucketaju, gde je voda pitka i iz barice, a u koje grmove kupina se ne zalazi zbog zmija.

Bilo je to detinjstvo kakvo bi svako poželeo svojoj deci. Baš kao što je Ršum jednom lepo rekao: „Odrastao sam na selu, a na selu se rađaju deca ljudi, a ne deca kućni ljubimci, kakav je slučaj sa gradskom decom. To znači da smo brat i ja bili potrebni porodici i od malih nogu dobijali zaduženja u kući i na polju.“ A ako je neko znao sve o lepom detinjstvu i o onome što je potrebno deci, to je zasigurno Ršum. Planina i njeno zabačeno seoce nisu samo bili fenomenalno igralište već i jedna velika zelena i dobro provetrena učionica. Tamo smo naučili mnogo životnih mudrosti:

Moraš da znaš ko si. Ko su ti bili preci. Odakle su ti došli, otkud im to prezime, ta krsna slava. Jedino tako nećeš posumnjati u svoj put. Nećeš izgubiti putokaz, kompas ti neće zakazati kad se nađeš na raskrsnici, ako znaš da su časno i slavno ginuli braneći veru i otadžbinu i čast bližnjih svojih. To je lekcija važnija od one da su bunike otrovne i koje pečurke se jedu....

Ostatak teksta pročitajte na penzionisani.rs!