DOKTOR NESTOROVIĆ NIKAD ISKRENIJI: Teško mi je, boli me, ali moram da prihvatim realnost
Uvek sam se trudio da ne nanosim zlo nikome i mislim da sam prilično emotivan
Foto: Printscreen K1 TV
Dr Branimir Nestorović je otvorio dušu i otkrio najintimnije stvari iz svog života.
"Trudim se da usavršim sebe i ljude oko sebe. Uvek sam se trudio da ne nanosim zlo nikome i mislim da sam prilično emotivan.
Poslednjih 25 godina se borim protiv svog ega. Kad sam bio mlad lekar, smatrao sam da sam dosta neposredan, a onda su mi neki pacijenti rekli ma super ste vi, ali ste mnogo opsednuti sobom i kad sam se izanalizirao shvatio sam da su u pravu. Onda sam radio na tome da to smanjim".
Nestorović je rekao da često zna da pusti suzu i otkrio zbog čega je poslenji put plakao.
"Prošle godine sam bio na Divčibarama i plakao sam kao kiša. Plakao sam preksinoć. Ja stalno plačem",rekao je dr Nestorović.
On kaže da je gledao po deseti put film o Stiv Džobsu i plakao je na sceni kad on uspostavlja odnos sa svojom ćerkom.
"Mnogo je teška scena. On koji je bio hladan, tehnokrata... Odjednom se sve ruši i njega čeka promocija novog komjutera, slava i milijarde dolara, a on izlazi na krov da razgovara sa ćerkom jer mu je to sad važnije. Znači, morao je da prođe kroz sve te faze i da shvati šta je u stvari važno na kraju".
To u stvari shvatiš kad se razboliš ili si u nesreći. Tad shvatiš da taj svet oko tebe nestane i ostane nekoliko ljudi koji te stvarno vole i ti nekoliko ljudi su ti tu i to je sad tvoj svet. To je u stvari tvoj realni svet, a ovo ostalo je sve iluzija...
"Naročito ove društvene mreže i "hiljade prijatelja"... To nisu prijatelji, to su ljudi sa kojima ste se našli na nekoj ideji, a zna se šta su prijatelji. Ja volim našu poslovicu "na muci se poznaju junaci". Kad si stvarno pao, tu se vidi ko ti ostane. Uvek ostane nekoliko ljudi, ali njih stvarno moraš mnogo da čuvaš jer nećeš moći ponovo da ih nađeš", rekao je doktor Branimir Nestorović na TV Avala.
"Kad je moja ćerka htela da se osamostali i čak radi u kafiću da bi živela sama shvatio sam šta je moja obaveza. Treba joj pomoći i sada smo u izvanrednom odnosu jer nismo imali taj sukob oko osamostaljivanja iako je teško. Ona u Obrenovcu kod mene u kući ima svoju sobu u koju sigurno nije prespavala 4-5 godina i svaki put kada uđem u tu sobu teško mi je i ja bih voleo da ona bude tamo ali znam da bi ona bila nesrećna da je tamo, jer ona mora da živi svoj život.