OD BILJANE NI TRAGA, NI GLASA Ostavila na kiosku telefon i pasoš i više je niko nije video! Ono što je majka čula u manastiru je jezivo

Već je sedma godina od mistrioznog nestanka Biljane Đorić iz Mataruške Banje kod Kraljeva. Tada je imala samo 19 godina. Majka Vesna je traži od prvog dana ali još uvek bez ikakvog uspeha.

Poslednje informacije koje su unele tračak nade, da je devojka koja itekako liči na Bilju viđena u Grčkoj kako radi u jednom butiku. Do današnjeg dana ona je viđena i u Bosni, konkretno u Travniku, pa da radi na moru u Hrvatskoj, međutim nijedna nije njena Biljana.

Ono što je najčudnije taj dan 2 decembra 20115 godine se vraćala sa fakultetea te je na trafici ostavila mobitel i pasoš, a ličnu nije imala jer ju je vadila pošto ju je izgubila. Samo je radnici rekla da će neko doći po te stvari i više je majka nikada nije videla.

Čovek je iz najbolje namere to prijavio. Bilo je i raznih prevaranata, da je viđena u Bosni, pa u Valjevu. Sve te informacije smo proveravali. Čak su nam javili i da je u Zaječaru. Kum je našao tog momka, privodio ga u policijsku stanicu. Ispostavilo se da je samo hteo da uzme pare – ispričala je majka Vesna na godišnjicu ćerkinog nestanka.

Za Biljanom je raspisana žuta interpolova poternica. Ponuđena je i novčana nagrada za informaciju, koja bi trebalo da se obnovi. Ali, ništa… Četvrtak je postao dan kojeg se ježi.

Ostavila telefon i pasoš na trafici

Od tog četvrtka, 2. decembra 2015. godine, od nje nema ni traga, ni glasa. Umesto da iz Kosovske Mitrovice, gde je studirala, dođe kući u petak, nestala je dan ranije.

"Apsolutno ništa mi nije ukazivalo da ona to može da uradi, jer nije problematično dete. Tog 2. decembra imala je kolokvijum. Čule smo se kada je završila negde oko 14 časova. Rekla je da je super uradila, da sutradan ima još jedan i da ima da uči. Dogovorile smo se da se čujemo kasnije da bi učila", priseća se tog 2. decembra pre više od šest godina Vesna:

"Istog dana sela je na voz i došla u Kraljevo. U Kraljevu je na trafici ostavila svoj mobilni telefon i pasoš. Nije imala ličnu kartu. Izgubila ju je bila, pa je predala za novu. Ostavila je sve to na trafici i rekla da će doći to neko da uzme. Zvala sam je. Nije se javljala. Nikada se nije desilo da se ne javi. U jednom momentu sam poslala poruku ako mi se ne javiš obavestiću policiju. I kada sam okrenula posle 2, 3 minuta, javila mi se devojka i rekla mi je: "Znate šta, ovaj telefon je ostavljen na trafici".

Kada je Vesna jednom prilikom otišla u policiju, inspektor ju je pitao da li joj je padalo na pamet da je ona negde u manastiru.

"Posle sam ja krenula i po manastrima da je tražim. Nisam znala za ta njihova pravila, a pravilo je ako odeš u manastir kao iskušenik, i kažeš da ne želiš da se zna da si u manastiru godinu, dve, pet, 10, nema šanse da kažu. Ja sam tako išla od manastira do manastira i sve igumanije su mi isto rekle. Čak mi je jedna rekla i da je kod mene ja ti ne bih rekla. Onda sam otišla u Beograd, u Patrijaršiju. Kažu, ako je njena bila želja da se ne zna, vi to ne možete da saznate".

Vesna kaže da postoji mogućnost da joj je ćerka u manastiru.

"Samo nek je živa. Ja nijednu mogućnost ne isključujem ali bih najviše volela da je tamo. Još mi policija kaže da bi se telo našlo. Jedino gde ne možemo nikako da prodremo je crkva. Obraćala sam se i zaštitniku građana. I on je dobio odgovor da je crkva država za sebe. Čak i da je u afektu besa rekla da ne želi da se zna 5, 10 godina da je u manastiru, i da se posle nedelju dana predomislila, ne bi joj dozvolili, zato što bi time kršila taj njihov kanon".

"Molila sam u Patrijaršiji, samo mi kažite jeste ili nije, ako je u manastiru ne morate da mi kažete ni koji je manastir, ni koja je eparhija, samo da znam da mi je dete živo. Ako nije, kažite mi nije. Išla sam po manastirima i u Bosni i po Crnoj Gori. Čak je i inspektor išao kod jedne igumanije. I njemu je ona rekla da je kod mene ja ne bih mogla to da kažem, a i da hoćeš da pretreseš manastir, ne bi je našao. Ja bih je sakrila. To mi je bilo čudno".

Na pitanje veruje li da je živa, kaže da joj se osećanja mešaju, i da kao majka ne može da prihvati da ona nije živa.

"Ne mogu. A verujte da bi mi bilo lakše, ne znam da li ćete da me razumete, da je nađem mrtvu, nego da prolazim ovu agoniju. Ne mogu da prihvatim da je mrtva. Živa je za mene, neću da odustanem do poslednjeg atoma snage, boriću se, ići ću gde god čujem. Što je najgore što sada ne dobijam nijednu informaciju. Policija je meni rekla da su oni uradili svoj deo posla, da su udarili glavom o zid i da nemaju više šta da rade".

Za nestalom devojkom je, inače, januara 2016. godine raspisana žuta Interpolova poternica, koja nije javna i može da je vidi samo policija.

"Ni posle šest godina nema nikakvih novosti u istrazi. Sada mi se niko i ne javlja ko ranije sa raznim informacijama. Nemoćna sam da više bilo šta uradim… Molim sve koji imaju bilo kakvu informaciju o njoj da mi se jave, makar i anonimno", apeluje Vesna.

Posebno joj teško pada goodišnjica ćerkinog nestanka, koja je podseća na užas zbog kojeg joj se život promenio iz korena.

"Cela porodica pati, a na svaku godišnjicu ćerkinog nestanka neizdrživo je teško. Imam još dve ćerke i sina. Sin ima deset godina, ali me boli duša kad ga vidim da se i on moli Bogu da mu se vrati Bilja", kazala je majka i dodala da je i dalje ne napušta osećaj da neko zna nešto o Biljani, ali da ćuti.