DANAS SLAVIMO SVETOG SAVU Deca moraju naučiti nešto novo, a da bi se izbegla loša sreća jednu stvar nikako ne radite

Svake godine 27. januara Srbija slavi jedan od najvećih pravoslavnih praznika - Svetog Savu ili Savindan, praznik posvećen najvećem srpskom svetitelju, zaštitniku škole, učitelja i đaka.

Srbi ga vekovima vole i poštuju i veruju da predskazanja na njegov dan ukazuju kakva je godina pred nama. Veruje se da ovaj svetitelj može da umiri more i oluje kao i da stvori vodu iz kamena.

Verovanja

Postoji i verovanje da na Savindan ne treba nositi crveno, kao ni oštriti noževe, britve i druge alate... Ovo verovanje potiče iz starih vremena, dok su seljaci strahovali da im vukovi ne pojedu stoku.

Sveti Sava se smatrao pastirom i zaštitnikom stoke, te se ona na Savindan po običaju sama puštala na ispašu. Međutim, crveno se nije nosilo jer se verovalo da boja krvi privlači vukove. Isto tako na današnji dan ne valja otvarati britvu i oštriti noževe ili bilo koji alat kako bi vukovima čeljusti ostale sklopljene.

Postoji i verovanje da je loš znak ako na Svetog Savu grmi i da će se sigurno nešto rđavo desiti, pošto su udari gromova izuzetno retka pojava zimi. O grmljavini na Svetog Savu govori se i u narodnoj pesmi "Početak bune na dahije".

Isto tako postoji i verovanje da sunčan dan na Svetog Savu donosi blagostanje i srećnu i rodnu godinu.

Domaćice, navalite na spremanje

Iako je današnji dan crveno slovo, na Svetog Savu za kućne poslove uglavnom važi suprotno od onoga što je uobičajeno na velike praznike. Baš zato što se stoka u staro vreme puštala sama na ispašu, smatralo se da domaćin Savindan treba da iskoristi za sve bitne kućne poslove.

Žene danas smeju da rade kućne poslove, a čak je poželjno da se obavi veliko spremanje.

Smatra se i da deca na Svetog Savu treba da nauče nešto novo, makar neku novu pesmu, jer će se u suprotnom ulenjiti i neće dovoljno napredovati cele godine.

Školska slava

Savindan se obeležava u čast prvog srpskog arhiepiskopa, prosvetitelja i tvorca zakonodavstva. Sveti Sava se smatra začetnikom srpske srednjovekovne književnosti i zaštitnikom prosvetnih ustanova.

Praznik Sveti Sava je ustanovljen za školsku slavu 1840. godine, na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja iz Kragujevca.

Savindan se proslavljao kao školska slava sve do 1945. godine, kada je ukinut odlukom tadašnjih vlasti. Posle poluvekovne zabrane, 1990. godine ponovo se obeležava kao školska slava.

Smatra se i da deca na Svetog Savu treba da nauče nešto novo, makar neku novu pesmu, jer će se u suprotnom ulenjiti i neće dovoljno napredovati cele godine.

Rastko Nemanjić

Sveti Sava rođen je kao Rastko Nemanjić. Bio je raški plemić iz vladarske porodice Nemanjića, uticajni diplomata, prvi srpski prosvetitelj i arhiepiskop autokefalne srpske žičke arhiepiskopije, diplomata, zakonodavac, književnik i hodočasnik. Smatra se jednom od najznačajnijih ličnosti srpske istorije i osnivačem srpske crkve koja ga slavi kao sveca. Uz to, proglašen je i za školsku slavu.

Rođen je 1169. godine kao najmlađi sin srpskog župana Stefana Nemanje. Svetovno ime bilo mu je Rastko. Odrekao se svetovnog života i zamonašio veoma mlad, oko 1192. godine, na Svetoj Gori, u ruskom manastiru Sveti Pantelejmon.

U Nikeji je 1219. od vizantijskog cara Teodora Laskarisa i vaseljenskog patrijarha Manojla i Haritopula izdejstvovao autokefalnost (samostalnost) srpske crkve i srpsku arhiepiskopiju.

Umro je u Trnovu 25. januara 1236. godine, na povratku iz hodočašća u Jerusalim, posle jedne diplomatske misije za bugarsku arhiepiskopiju.

Prema zapisima iz tog vremena, glas o smrti Rastka Nemanjića stigao je u Srbiju 27. januara, pa se u SPC na taj dan služe liturgije.

Mošti Svetog Save

Njegove mošti su iz Trnova prenete u Srbiju i sahranjene u manastiru Mileševi 1237. godine.

U vreme Banatskog ustanka, 1594. godine, veliki vezir Sinan paša naredio je da se mošti Svetog Save odnesu iz manastira Mileševe i spale u Beogradu, na Vračaru.

Sveti Sava i njegov otac ustanovili su manastir Hilandar, ali i mnoge škole i bolnice širom Srbije. Sava je mirio svoju braću koja su se zavadila zbog vlasti, ali mirio i celu Srbiju sa njenim komšijama. Stvarao je crkvu, ali istovremeno i srpsku državu i kulturu.

Jedna legenda kaže da su mu roditelji jednom prilikom doneli svoje novorođenče u crkvu i zamolili ga da ga blagoslovi i da mu sreću.

– Ja ću ga blagosloviti, kao što je i Isus decu blagoslovio, ali mu sreću ne mogu dati samo vi, roditelji njegovi, ako ga zarana naučite: da radi, da štedi, da ne laže, da ne krade, da sluša, da je pobožno, da poštuje starije, da je u svačemu umereno; a naročito ako ga budete upitali da dobro čuva svoje zdravlje - odgovorio im je Sava.