ZNAO JE SVAKU TAJNU LJUDSKE DUŠE "Demoni postoje", ovom izjavom Jung šokirao svet, ali i predvideo budućnost

Intervju poznatog psihijatra, osnivača analitičke psihologije, Karla Gustava Junga, pod naslovom "Hoće li duša naći mir?" objavljen je u švajcarskom listu Die Veltvoch 11. maja 1945. godine.

Die Veltvoche: Zar ne mislite da će kraj rata doneti ogromnu promenu u duši Evropljana, posebno Nemaca, koji se sada kao da se bude iz dugog i strašnog sna?

Karl Gustav Jung: Da, naravno. Što se Nemaca tiče, suočeni smo sa psihičkim problemom, čiji je značaj još teško zamisliti, ali se njegove obrise naziru na primeru pacijenata koje lečim. Psihologu je jedno jasno, a to je da ne sme da sledi raširenu sentimentalnu podelu između nacista i antirežima. Imam dva pacijenta koji su očigledno antinacisti, a ipak njihovi snovi pokazuju da je iza sve njihove pristojnosti i dalje živa izražena nacistička psihologija sa svim svojim nasiljem i surovošću.

Kada je švajcarski novinar pitao feldmaršala fon Kuhlera (Georg von Kuchler (1881-1967) predvodio je invaziju na zapadnu Poljsku u septembru 1939. On je osuđen i osuđen na zatvorsku kaznu kao ratni zločinac od strane Nirnberškog tribunala) o nemačkim zverstvima u Poljskoj, ogorčeno je uzviknuo: „Izvinite, ovo nije Vermaht, ovo je zabava!“ – savršen primer kako je krajnje naivna podela na pristojne i nečasne Nemce. Svi oni, svesno ili nesvesno, aktivno ili pasivno, učestvuju u strahotama; nisu znali ništa o tome šta se dešava, a istovremeno su znali.

Pitanje kolektivne krivice, koje je i nastaviće da zbunjuje političare, za psihologa je nesumnjiva činjenica, a jedan od najvažnijih zadataka lečenja je da natera Nemce da priznaju krivicu. Mnogi od njih se već sada obraćaju meni sa zahtevom da ih lečim. Ako zahtevi dolaze od onih „pristojnih Nemaca“ kojima ne smeta da svale krivicu na par gestapovaca, smatram da je slučaj beznadežan. Ne preostaje mi ništa drugo nego da im ponudim upitnike sa nedvosmislenim pitanjima poput: „Šta mislite o Buhenvaldu?“ Tek kada pacijent shvati i prizna svoju krivicu, može se primeniti individualni tretman.

Ali kako je bilo moguće da Nemci, ceo narod, dospeju u ovu bezizlaznu psihičku situaciju? Da li bi se ovo moglo dogoditi bilo kojoj drugoj naciji?

"Dozvolite mi da malo odstupim i iznesem svoju teoriju o opštoj psihološkoj prošlosti koja je prethodila Nacionalsocijalističkom ratu. Uzmimo mali primer iz moje prakse kao polaznu tačku. Jednom mi je prišla žena i udarila u nasilne optužbe na račun svog muža: on je pravi đavo, muči je i progoni, i tako dalje i tako dalje. U stvari, ovaj čovek se pokazao kao potpuno ugledan građanin, nevin za bilo kakve demonske namere. Odakle ovoj ženi njena luda ideja? Da, samo đavo živi u njenoj sopstvenoj duši, koju ona projektuje napolje, prenoseći sopstvene želje i bes na muža. Sve sam joj ovo objasnio, a ona je pristala, kao pokajano jagnje. Činilo se da je sve u redu. Međutim, upravo to me je mučilo, jer ne znam gde je otišao đavo, koji je ranije bio povezan sa imidžom muža. Potpuno ista stvar, ali u velikim razmerama, desila se u istoriji Evrope. Za primitivnog čoveka svet je pun demona i tajanstvenih sila kojih se on plaši; za njega je sva priroda oživljena ovim silama, koje u stvarnosti nisu ništa drugo do njegove sopstvene unutrašnje sile projektovane u spoljašnji svet. Hrišćanstvo i savremena nauka imaju dedemonizovanu prirodu, što znači da Evropljani dosledno apsorbuju u sebe demonske sile iz sveta, neprestano tovareći njima svoje nesvesno. U samom čoveku te demonske sile ustaju protiv prividne duhovne neslobode hrišćanstva. Demoni se probijaju u baroknu umetnost: kičme se savijaju, kopita satira se otkrivaju. Čovek se postepeno pretvara u uroboros, uništavajući sebe, u sliku koja je od davnina bila simbol čoveka opsednutog demonom. Prvi završeni primer ovog tipa je Napoleon.

Nemci pokazuju posebnu slabost pred ovim demonima zbog njihove neverovatne sugestivnosti. To se otkriva u njihovoj ljubavi prema potčinjavanju, u njihovoj slabovoljnoj poslušnosti naređenjima, koja su samo još jedan oblik sugestije. Ovo odgovara opštoj mentalnoj inferiornosti Nemaca, posledica njihovog neizvesnog položaja između Istoka i Zapada. Oni su jedini na Zapadu koji su u opštem egzodusu iz istočne utrobe naroda najduže ostali uz majku. Na kraju su otišli, ali su stigli prekasno, dok mudžik uopšte nije pokušao da se oslobodi. Stoga, Nemce duboko muči kompleks inferiornosti, koji pokušavaju da nadoknade megalomanijom: „Am deutschen Vesen soll die Velt genesen“ (Grubi prevod: „Nemački duh će spasiti svet“. Ovo je nacistički slogan, pozajmljen iz pesme "Priznanje Nemačke" Emanuela Gajbela (1815-1884). Reči iz Gajbela su postale poznate otkako ih je citirao Vilhelm II u svom govoru u Minsteru 1907.)

- iako se ne osećaju previše prijatno u sopstvenoj koži! Ovo je tipična mladalačka psihologija, koja se manifestuje ne samo u ekstremnoj rasprostranjenosti homoseksualizma, već i u odsustvu anima u nemačkoj književnosti (Gete je veliki izuzetak). To se takođe nalazi u nemačkoj sentimentalnosti i „Gemuetlichkeit“ (Udobnosti, prijatnosti), koji u stvarnosti nisu ništa drugo do tvrdoglavost, bezosećajnost i bezdušnost. Sve optužbe za bezdušnost i bestijalnost kojima je nemačka propaganda napala Ruse odnose se na same Nemce; Gebelsovi govori nisu ništa drugo do nemačka psihologija projektovana na neprijatelja. Nezrelost ličnosti zastrašujuće se ispoljavala u beskičmenosti nemačkog generalštaba, mekog tela kao mekušac u školjki.

Nemačka je oduvek bila zemlja mentalnih katastrofa: reformacije, seljačkih i verskih ratova. U nacionalsocijalizmu je pritisak demona toliko porastao da su se ljudska bića, potpadajući pod njihovu vlast, pretvorila u somnambulističke nadljude, od kojih je prvi bio Hitler, koji je ovim zarazio sve ostale. Sve nacističke vođe su opsednute u bukvalnom smislu te reči, i nema sumnje da je njihov ministar propagande obeležen znakom demonizovanog čoveka – šepanja. Deset odsto nemačke populacije danas su beznadežne psihopate."

Govorite o mentalnoj inferiornosti i demonskoj sugestibilnosti Nemaca, ali mislite li da se to odnosi i na nas Švajcarce, Nemce po poreklu?

"Od ove sugestibilnosti zaštićeni smo našim malim brojem. Kada bi stanovništvo Švajcarske bilo osamdeset miliona, onda bi isto moglo da se desi i nama, pošto demone privlače uglavnom mase. U kolektivu čovek gubi svoje korene i tada ga demoni mogu zauzeti. Stoga su se u praksi nacisti bavili samo formiranjem ogromnih masa, a nikada formiranjem ličnosti. I zato su lica demonizovanih ljudi danas beživotna, zaleđena, prazna. Mi Švajcarci smo zaštićeni od ovih opasnosti našim federalizmom i našim individualizmom. Kod nas je tako masovno nagomilavanje kao u Nemačkoj nemoguće, a možda u takvoj izolaciji leži način lečenja, zahvaljujući kome bi bilo moguće obuzdati demone. "

Ali u šta se može pretvoriti tretman ako se sprovodi bombama i mitraljezima? Zar vojno potčinjavanje demonizovanog naroda ne bi trebalo samo da pojača osećaj inferiornosti i da pogorša bolest?

"Danas su Nemci kao pijana osoba koja se ujutru budi sa mamurlukom. Ne znaju šta su uradili i ne žele da znaju. Postoji samo jedno osećanje bezgranične nesreće. Oni će se grčevito truditi da se opravdaju pred optužbama i mržnjom sveta oko sebe, ali to neće biti pravi put. Iskupljenje, kao što sam već istakao, leži samo u punom priznanju svoje krivice. "Mea culpa, mea makima culpa!" (Moja greška, moja velika greška (lat.))

U iskrenom pokajanju se nalazi božanska milost. Ovo nije samo verska, već i psihološka istina. Američki tok lečenja, koji se sastoji u provođenju civilnog stanovništva kroz koncentracione logore kako bi se prikazale sve strahote koje su tamo počinjene, je stoga savršeno ispravan. Međutim, nemoguće je postići cilj samo moralnim učenjem, pokajanje se mora roditi u samim Nemcima. Moguće je da će katastrofa otkriti pozitivne sile, da će se iz ove samozadubljenja ponovo roditi proroci, karakteristični za ove čudne ljude kao što su demoni. Ko je pao tako nisko ima dubinu. Po svoj prilici, Katolička crkva će požnjeti bogate duše pošto je protestantska crkva danas podeljena. Ima vesti da je opšta nesreća probudila verski život u Nemačkoj; cele zajednice uveče kleče moleći Gospoda da ih spase od Antihrista.

Možemo li se onda nadati da će demoni biti proterani i da će se iz ruševina podići novi, bolji svet?

"Ne, demoni se još ne mogu otarasiti. Ovo je težak zadatak, čije je rešenje u dalekoj budućnosti. Sada kada je anđeo istorije napustio Nemce, demoni će tražiti novu žrtvu. I neće biti teško. Svaki čovek koji izgubi svoju senku, svaki narod koji veruje u svoju nepogrešivost, postaće plen. Volimo zločinca i pokazujemo žarko interesovanje za njega, jer nas đavo tera da zaboravimo brvno u njegovom oku kada primetimo trun u oku brata, a to je način da nas prevari. Nemci će se naći kada prihvate i priznaju svoju krivicu, ali će drugi postati žrtve opsesije ako, u svom gađenju prema nemačkoj krivici, zaborave svoje nesavršenosti. Ne smemo zaboraviti da fatalna sklonost Nemaca ka kolektivitetu nije ništa manje svojstvena drugim narodima pobednicima, tako da i oni mogu neočekivano da padaju na plen demonskih sila. „Opšta sugestibilnost“ igra ogromnu ulogu u današnjoj Americi, a koliko su Rusi već opčinjeni demonom moći, lako je videti iz nedavnih događaja koji bi trebalo donekle da umere naše mirno likovanje. Britanci su u tom pogledu najrazumniji: individualizam ih oslobađa privlačnosti sloganima, a Švajcarci dele svoje čuđenje kolektivnim ludilom."

Onda treba da sa nestrpljenjem čekamo da vidimo kako će se demoni manifestovati u budućnosti?

"Već sam rekao da je spas samo u mirnom radu vaspitanja pojedinca. Nije tako beznadežno kao što se čini. Moć demona je ogromna, a najsavremenija sredstva masovne sugestije – štampa, radio, bioskop itd. — njima na usluzi. Ipak, hrišćanstvo je bilo u stanju da odbrani svoju poziciju pred nepremostivim protivnikom, i to ne propagandom i masovnim preobraćenjem – to se kasnije dogodilo i pokazalo se da nije toliko značajno – već ubeđivanjem od čoveka do čoveka. A ovo je put kojim takođe moramo da idemo ako želimo da upregnemo demone. Teško je zavideti vašem zadatku da pišete o ovim stvorenjima. Nadam se da ćete moći da iznesete moje stavove na način da ljudima ne budu previše čudni. Nažalost, moja je sudbina da ljudi, posebno oni koji su opsednuti, misle da sam lud jer verujem u demone. Ali njihova je stvar da tako misle; Znam da demoni postoje. Oni se neće smanjiti, to je tačno koliko i činjenica da Buhenvald postoji."

*Intervju sa prof. C. G. Jung ,11.5.1945. Prevod je objavljen na sajtu Geštalt terapije

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI