"Ušao je i počeo da puca": Pre 4 godine Marini iz Zemuna život je visio o koncu, danas ima samo jednu želju i moćnu poruku svim ženama

Marina Minić pre četiri godine preživela je pokušaj ubistva u cvećari u Zemunu, kada je u nju bivši partner ispalio četiri hica, a zatim presudio sebi. Već godinama se bori da stane na noge jer joj je jedan od ispaljenih hitaca završio u kičmi.

"Srećna sam jer sam ostala živa, a nadam se da ću iz kolica brzo ustati. Želja mi je se tuširam stojeći", počinje svoju ispovest Marina.

"Oborio me je na pod i kolenom mi legao na grudi. Videla sam da neće prestati da me udara sve dok se ja branim. Kad je prestao, plakao je", tvrdi Marina.

Crnokosa devojka, uprkos tragediji koja ju je zadesila, ne skida osmeh sa lica. Kada bi mogla da vrati vreme, prijavila bi nasilnika i već nakon psihičkog zlostavljanja napustila bi partnera.

"Bili smo dve godine zajedno, od toga godinu dana živeli smo pod istim krovom. Želim da kažem da se nijedna žena ne zaljubljuje u nasilnika, već u nežnog i romantičnog muškarca. To je bio i slučaj sa mnom, a onda su krenule svađe. Na početku zašto kasnim sa posla, posle zašto nisam ispeglala stvari, zašto je prašina u stanu... Nakon jedne takve rasprave udario me je, i to ne jednom. Na kraju me je oborio na pod i kolenom mi legao na grudi. Videla sam da neće prestati da me udara sve dok se ja branim. Zato sam odlučila da spustim ruke i predam mu se. Tada je on prestao i počeo da plače. On me je tukao i na kraju je on plakao", priča ona.

Već sledećeg dana otišla je na posao. Modrice je sakrila šminkom, ali bol joj se video u očima. Međutim, odlučila je da ga ne prijavi policiji. Ni roditeljima nije rekla šta joj se dogodilo.

"Šminka nije mogla sve da pokrije i kolegama sam rekla šta mi se dogodilo. Ne bih mogla da vam kažem zašto ga nisam prijavila. Sebi sam obećala da ću otići ako ponovo digne ruku na mene. I već nakon dva dana ponovo me je udario. Tada sam pozvala majku i brata kako bi mi pomogli da se iselim. Njemu sam saopštila da odlazim. Nisam mogla ni da pomislim da će nakon dve nedelje želeti da me ubije", tvrdi Marina, iako je, kaže, govorio da bez nje ne može da živi.

Ono u šta nije mogla ni da poveruje dogodilo 28. februara 2018. godine u cvećari u Zemunu. Bio joj je to poslednji radni dan.

"Ušao je i počeo da puca. Prvi metak me je pogodio u butinu. Bila sam svesna, ali bol nisam osećala. Uspela sam da ga uhvatim za pištolj. Drugi hitac pogodio me je u vaginu i završio u gluteusu. Tada sam osetila da se nešto toplo spušta niz moje butine. Znala sam da sam ranjena i da je to krv. Treći hitac bio je ispod pupka i on mi je oštetio kičmu. Tada sam se i onesvestila. Četvrti metak je završio u plućima i njega se ne sećam. Osvestila sam se kada je pucao sebi u glavu i pao preko mene. Policajac u bolnici mi je rekao da moj bivši preminuo i da istrage neće biti", objašnjava Marina.

Četiri godine kasnije Marina je u invalidski kolicima. Prikuplja novac kako bi otputovala na Tajland gde bi dobila šansu da napravi prve korake. Nakon svega ima poruku za žene :

"Nasilnika možete prepoznati po sitnim znacima. Ukoliko niste sigurni da li je on taj, postoje stručni ljudi koji će vam pomoći. Nemojte biti od onih koje je sramota da potraže pomoć i prijave nasilnika. Znam da često u Srbji slušate: "Ćuti, sramota je". Poziv može biti i anoniman.

Partner mi je govorio da "ne može da živi bez mene", ali nisam verovala da će pokušati da me ubije".