DALIBOR RASPLAKAO SRBIJU Ostao bez posla, saznao da ga žena vara sa kumom, a da dete nije njegovo

Koliko život ume da bude surov svedoči Dalibor kome se sve za dan okrenulo naglavačke kada je saznao da mu kum spava sa suprugom, da dete koje imaju nije njegovo i da mu je kum preoteo posao, a supruga uzela sav novac koji je zaradio.

Priču o Daliboru i njegovom neverovatnom životnom putu, na svom Tviter nalogu, podelio je „Grof od Kačulica“, tivteraš i vozač iz Čačka. Priču vam donosimo u celosti.

„Mučio se prostrani karavan sa razlokanim seoskim putem, no on nije žurio. Svi razlozi za žurbu su nestali u prethodne dve turbulentne godine. Neobrijan i raščupan, izgledao je tačno onako kako se osećao. Kao gubitnik.

Dugačak tek koju stotinu metara njemu se činio predugim. Živan je gledao sa trema kako se auto lagano približava i lice mu se razvlačilo u osmeh. Ustade sa klupice i viknu: „Jano! Da vidiš ko nam doš’o!“ – pa krenu u susret gostu koji je već izašao iz vozila.

Foto: RTS printscreen

Foto: Printscreen/Tviter

Stadoše jedan naspram drugog, ne govore ništa, samo se zagrliše. Iz kuće izlazi krepka zdepasta žena sa maramom koja prekriva sedu kosu: „Dačo! O, snago moja! Dobro mi došao“ – širi ruke, grli ga i ljubi – „dugo nisi bio, poželela te baka.“

Dalibor ništa ne govori, drži je onak povijen u zagrljaju i ćuti. Živan pogleda ka autu, pa mu se lice uozbilji. U autu nema više nikoga. Samo gomila stvari viri iz gepeka i sa zadnjih sedišta. Dačo se ispravlja, sreće Živanov pogled. U nekoliko sekundi, Živanu je bilo jasno, no Jana će to teško prihvatiti. „Ajmo pod trem, u hladovinu. Jano, skuvaj nam po kafu i donesi rakiju.“

Jana vidi da nešto nije u redu, ali se ne usuđuje da pita za Milenu i Lazara. Brzim korakom ode ka kući. Živan spusti ruku na Daliborivo rame dok laganim korakom prilaze tremu. „Kad?“ – upita Živan „Ima 6 meseci kako smo razvedeni“ – sedaju za sto pod tremom – „a da sam te ranije slušao…“ „Neka sad!“ – prekide ga Živan – „šta bi – bi! Sad valja gledati kako dalje. Jel’ Lazar sa njom?“ „Jeste.“ – reče Dalibor kroz uzdah pun teskobe.

Letnje popodne je prelazilo u veče dok je Dalibor pričao o tome kako su, ubrzo posle Lazarovog rođenja počele bračne svađe, Milenino stalno nezadovoljstvo i njegovi pokušaji da održi porodicu. Nije skrivao ogorčenje dok je opisivao kako je, na Milenin nagovor, bio žirant svom kumu, pa ovaj nije otplaćivao kredit. Izgubio je firmu, novac, stan, na kraju i Lazara, jer se ispostavilo da nije njegov sin, nego baš čoveka koga je okumio, a ovaj mu je uništio život.

Priča je potrajala pola litre rakije i reku suza, što njegovih, što Janinih. Živan je samo ćutao namrgođenog lica, gledao unuka i povremeno spuštao pogled da savije duvan. Dalibor je završio priču, te su svo troje sedeli u tišini obasjani svetlošću slabe sijalice pod tremom. „Dačo, sine,“ – prozbori tiho Živan, – „Kad su ti roditelji poginuli, ova kuća te je odgajila i izvela na put. I opet će.“ „Kako, deda? Pa sve sam izgubio.“ „Na zlo nisi zlom odgovorio, a mogao si. Mnogo snage treba za to. Nisi dušu izgubio. To ostalo i nije bilo tvoje. Ajd’ sad da uzmemo stvari iz kola, pa de se odmoriš. Sutra će da vidimo šta dalje.

Prvi put posle nekoliko godina Dalibor je mirno spavao, jer se vratio na ono jedno, jedino mesto koje se zove dom. Posle doručka su otišli u radionicu. Živan je bio kovač. „Znaš li, Dačo, koji je najvažniji kovački alat?“ „Pa…čekić, valjda.“ Živan se nasmejao „Nije čekić. Vatra je. I ona što topi gvožđe, i ona u čoveku. Ti je nosiš u sebi ko i tvoj pokojni otac. Možda je ovo dobro mesto za novi početak?

I bilo je. Iako u osmoj deceniji, Živan je sa mnogo strasti i truda učio Dalibora da kuje, a ovaj je upijao to znanje brzo. Težak period je postao samo bleda, ružna uspomena. Treće godine od Dačinog povratka sebi i svojima, Živan je sa smeškom gledao kako zadovoljne mušterije tovare kovane ograde i nameštaj, kako ih ispraća njegov unuk kome se vratio osmeh na lice, a obnovio je i veze s nekoliko pravih prijatelja koji su ga često posećivali. Jedan od tih prijatelja, Igor, veseli Južnjak, ispričao mi je ovo na parkingu u Češkoj gde smo čekali sledeću turu. Taj njegov južnjački govor sam razumeo, no nisam u stanju da ga ponovim ili napišem.

Jana je umrla u jesen 2010, Živan par dana posle Janine polugodišnjice. Dalibor im je podigao spomenik i 2013. otišao u Austriju kod Austrijanca koji je, fasciniran njegovim zanatskim umećem, godinama navaljivao da dođe kod njega da radi. Tamo se venčao sa Selenom, Austrijankom našeg porekla. Daliborov kum i bivša žena su brzo razorili sopstvenu kulu od karata. On je potrošio sve što su imali, ukrao neki novac u firmi i pobegao negde, ona se utapala u alkoholu.

Zlo je došlo po svoje… Lazar je imao više sreće. Dalibor nije odustao od njega. Uz pomoć Mileninog oca uspeo je da Lazara dovede kod sebe. Sada su porodica Dalibor, Selena, Lazar i Ana koja se rodila u međuvremenu. Igor mi pokazuje fotografiju, on sa njima u društvu 3 prelepa konja na nekoj ergeli u Nemačkoj. Koliko duše na samo jednoj slici.“, napisao je on na kraju objave, koja je rasplakala mnoge.