JEZIVA SVEDOČENJA O AKUŠERSKOM NASILJU "Mrzim kad mi dođu debele krave da se otele"

Izraz "akušersko nasilje" nad osobama koje se porađaju koji podrazumeva nepoštovanje, iznudu, siledžijstvo i diskriminaciju čujemo dosta često iz iskustva žena kojima je rađanje bebe ostalo kao krajnje neprijatno iskustvo. 

Ovih dana je u žiži javnosti ispovest Tamara Novaković o vođenju trudnoće i samom porođaju niko ne može da ostavi ravnodušnim! Ističe da su joj traume ostale za čitav život, a da je njenog sina sam Bog spasao.

"U šestom mesecu sam po preporuci otišla na ekspertni ultrazvuk u jednu privatnu kliniku u kojoj je radila i doktorka koja je redovno zaposlena u Višegradskoj. Sve je bilo u redu, ali mi se grlić dodatno skratio zbog čega je savetovala da mi urade serklaž",  započinje Tamara priči i nastavlja:

"U 37. nedelji dobila sam preeklampsiju, hitno sam primljena u Višegradsku i tu je moj pakao zapravo počeo", kaže porodilja, a prenosi Yumama.

Primljena je u bolnicu gde su joj objasnili da će da joj stabilizuju pritisak i spuste na odeljenje, a tek sledeće nedelje će da je porode.

"To se sve desilo u petak popodne i to je poslednja informacija koju sam rekla svojoj porodici. Uključili su mi infuziju i niko mi ništa nije govorio. Slučajno je prošao jedan student kog sam pitala šta je to što primam, a on mi je objasnio da je u pitanju indukcija. Tako je protekla noć, infuzija za infuzijom, lekovi za spuštanje pritiska, a onda u pola sedam ujutru su odlučili da mi probuše vodenjak. Tog trenutka počinju nesnosni bolovi. Naravno, došlo je i do smene doktora i babica, a doktorka koja je došla u smenu mi je rekla da guram kada osetim napone. Potom je izašla iz boksa i ostavila me samu naredna dva sata.

Stalno je osećala napone, a snaga joj je ponestajala.

"Gurala sam bukvalno no-stop jer sam stalno imala osećaje da imam napone, a i samo tako me nije bolelo. Dolazi babica kojoj sam u pola 10 rekla da nemam više snage i da mi rade carski rez. Ona mi govori da je doktorka na kafi i da ne može sada ništa da joj prenese. Agonija se nastavlja! Dolaze mi dve doktorke i dve babice, guraju mi stomak i ja ostajem bez vazduha. Naravno, počinjem da vičem, a one mi govore da umuknem i da ne plašim ostale žene. Neću govoriti o tome šta su mi sve rekle i kako su me psovale jer ni ja njima nisam ostajala dužna", objašnjava Tamara.

Sve to vreme njena porodica nije imala nikakve informacije, jer joj nisu dozvolili da im javi da se porađa.

"U pola 12 čujem dokorku da traži kateter i znala sam da idem na carski. Pogledam CTG i vidim da mojoj bebi padaju otkucaji, što mi je i doktorka potvrdila. Izgubila sam se i dalje se ne sećam ničega osim bolničarke koja mi je nasilno spuštala noge iako sam rekla da ne mogu da ih spustim jer osećam da mi se beba tu zaglavila. Budim se u sobi, pitam sestru za bebu, a ona kaže da ne zna ništa. Tada nastaje najgorih sat vremena u mom životu jer mi niko ništa ne govori, a doktorke nema ni da mi kaže da li je moja beba živa".

Od mame je saznala da je rodila zdravog dečaka!

"Molim ih da mi daju telefon samo da se javim porodici. U jednom momentu mi dozvoljavaju, a ja vidim sliku moje bebe. Moja mama je prevrnula ceo Beograd da sazna šta se dešava i zašto se ne javljam i tako je saznala da sam se porodila i da sam rodila zdravog dečaka sa ocenom 8. Tek posle toga sam isto čula i od doktorke koja me je porodila."

Najveći šok Tamara je doživela onog trenutka kada je ugledala sina.

"Donose mi bebu sa previjenom glavom. Povredili su mu glavu kada su mi bušili vodenjak. To što sam ležala u krvavoj posteljini jer nisu imali čistu, neću ni da pominjem. Izašli smo kući, bila sam presrećna što smo izašli iz tog pakla, a onda na prvom pedijatrijskom pregledu saznajemo da se mojoj bebi preklopila zadnja fontanela, što je posledica toga što sam gurala pet sati u beton jer je grlić zbog progesterona koji sam primala tokom trudnoće bio tvrd kao kamen.

I dodaje da je kao medicinska sestra mnoge stvari razumela i shvatala.

"To su i doktori komentarisali, nisu znali da sam i sama medicinska sestra. Otišli smo u Tiršovu na pregled, a doktorka nam je rekla da ne može ništa da se zna dok ne vidimo da li mu mozak raste jer će u tom slučaju on pogurati fontanelu ako je dovoljno jak, ili će jednostavno fontanela zaustaviti rast mozga. Kod beba se ništa od toga ne zna u prva tri meseca",  priča Tamara.

I za kraj je imala veoma važnu poruku za sve buduće mame:

"Jedini razlog zašto nisam tužila je taj što sam kući otišla sa detetom, a mnoge žene nemaju tu sreću. Moj savet svim ženama: Nemojte da se bojite zato što 'zavisite' od njih. Slobodno se borite za svoje dete, imate pravo da znate svaki detalj trudnoće i porođaja. I na kraju, borite se za sebe i svoja prava i ne dozvolite da vam postupci pojedinaca i loša iskustva utiču na odluku o tome koliko dece ćete imati", zaključila je mama Tamara.

Jovana*, porodilište “Dragiša Mišović”, Beograd

"Vodio me je doktor za koga nemam jednu ružnu reč da kažem. Nažalost, smena mu se završila u 20h, kada me je preuzela nova ,,garnitura" lekara. Ne znam ime ni doktorke, ni babice, ni pedijatra... baš nikog. Kada je počeo porođaj, prvo su se bunile jer sam relativno skoro primila epidural, pa nisam osećala napone uopšte. 

Vezale su mi noge i rekle da pratim instrukcije. Kad dođe napon, babica je govorila da jako guram. Zbog atrofije mišića to nije bio dovoljno jako. Umesto nekog konstruktivnog saveta, dobila sam urlanje kako želim da ubijem svoje dete, kako sam tako užasna majka, kako je ne volim i kako me bas briga...

"Je l' nećeš da guraš kako treba?! E sada ćeš da vidiš!"

U jednom trenutku, revoltirana doktorka je rekla: "Je l' nećeš da guraš kako treba?! E sada ćeš da vidiš!" i najjače moguće laktom stiskala i gurala bebu, da bih osetila bol, gurala mi je lakat ka rebrima, pa tek onda na dole. To je jedini momenat kad sam vrisnula od bola, do tada sam se stvarno trudila da budem ok, da se ne čujem. Babica je pitala da li da radi epi, doktorka je, besno viknula: ,,E sad je seci!"

Babicu i doktorku više nikad nisam videla, niti mi piše na dokumentaciji ko su.

Marija*, Kotorska bolnica

"Zbog komplikacija sam išla kod privatnog ginekologa. U osmom mjesecu odem kod ginekologa u državnoj bolnici u Kotoru. Ispred vrata, prva na redu, čekam sa mužem. Dolazi još jedan par. Ubrzo i doktor. Doktor pruža ruku muževima, ne nama. Prvo pitanje, odakle ste, gdje radite. Par koji je došao poslije nas iz dobrostojeće porodice, pomorac. Uvodi ih prve. Ulazimo kasnije mi. Dreka zašto nisam dolazila od početka trudnoće. Objasnim.

Na ultrazvuku pokazuje kako bebi nije srazmjerna glava sa telom, viče "Ovo ništa ne valja”. Ugojila sam se 20 kg do kraja trudnoće - na kontrolama i na samom porođaju mi je rekao sledeće:

"Mrzim kad mi dođu debele krave da se otele".

"Ako te boli ovo (nabijanje ruke pred porođaj, pri kontrakcijama) - nema šanse da se ti možeš porodit prirodno, nemaš šta da ga tražiš".

,,Kako držiš to dijete, kakve ste mi vi nove majke danas”.

Mužu, na račun moje debljine: ,,Što si je puštio da se ovako nagrdi, znaš da ti verovatno nikad ova kila skinut neće”?

Porodila sam se carskim rezom, ni dan danas ne znam zašto. Doktor je rekao da nora. Sestra da je tako bolje. Druga sestra da je "verovatno pupčana bila kratka, to najčešće bude razlog".

Beba je bila mala, 2,700. Nisu mi ga pokazali dan i po. Dolazile sestre u sobu da pitaju čija je ono mala beba. Pritom ja umirem od brige jer sigurno nešto nije u redu, svi pitaju zašto je mala beba, a niko mi ništa ne govori, niko bebu ne donosi.

Bilo je grozno. Posteljina krvava, zidovi se gule, hrana kao što i uglavnom jeste u našim bolnicama. Sve to na stranu... Ali smejanje sestre jer ne mogu sama da se sagnem i obučem mrežaste gaćice, komentar druge sestre jer me uhvatila nesvestica pod tušem da je slučajno ne diram tim krvavim rukama, činjenica da sam posle sati vrištanja bebe, sa svežom ranom sama ustala u 2 ujutru i uzela moju bebu iz boksa, jer su obe dežurne sestre spavale u sobi pored (ne, nikad mi neće biti žao što sam ga uzela tu noć jer je samo za tu noć, dojenjem, dobio 25 grama, onako mali)... Pripravnici koji vam bulje u vaginu, a da vam niko nije rekao da će doći 6 stranaca u sobu to jutro.

Doktor je neko ko uzima debele koverte. Neko ko komentariše prethodne porodilje sa drugovima po gradu. Doktor koji mamuran dolazi, ili nekad i ne dolazi na posao. Pa zakaže carski jer ima još sat vremena do kraja smene, a porodica nije dobrostojeća pa će koverta biti tanka. Doktor koji je položio zakletvu da bi diplomu okačio na zid, i na osnovu nje glumio Boga i batinu. Doktor koji mi je stvorio pakao od života naredne tri godine, sa sve posleporođajnom depresijom.

Dan danas, kad god neko pomene pomenutog doktora, imam nagon za povraćanjem. Kad god kažu koliko su mu stavili u kovertu, muka mi je. Isti moj muž mi je rekao ,"pa morao sam mu dati, zamisli kalav bi tek bio prema tebi da mu nisam ništa dao. Zamisli, da mu nisi ništa dao".