"Samo jurimo te glupe ocene i petice": Najbolji profesor na svetu o masakru na Vračaru

"Svake godine gimnazijalcima puštam film "Bowling for Columbine" o prvom masakru u školi u SAD da bih im pokazao kako u obrazovnom sistemu i generalno može doći do otuđenja pojedinaca, nedostatka empatije i šta usled toga može da se desi. Ipak, nikada nismo ni pomislili da bi takav masakr mogao i nama da se dogodi", kaže profesor engleskog Borko Petrović iz Paraćina, koji je 2022. proglašen za najboljeg edukatora na svetu, koji baštini još nagrada i predaje engleski u paraćinskoj gimnaziji i OŠ "Stevan Jakovljević.

"Samo jurimo te glupe ocene i petice, stalno smo u nekom takmičenju, umesto da u deci razvijamo ljudskost, da pomažu jedni drugima", kaže posle dva masakra u Srbiji.

On priča za Kurir da nema ni mesec dana otkad su njegovi učenici ponovo gledali taj dokumentarac Majkla Mura o jednom danu aprila 1999. kada su dvojica dečaka ubila 12 učenika i nastavnicu.

"Puštam ga svakoj generaciji gimnazijalaca, ne i osnovcima, jer je teža tematika. Još na fakultetu nam ga je puštala prof. Ljiljana Bogoeva, koja je inače predavala kurs Šekspira. Objašnjavala nam je pojam ljudske agresije i nasilja u društvu, i to kako čovečanstvo vrlo malo uči na svojim greškama. Taj masakr je bio prekretnica u SAD, pokazao je kao razbijena vaza pukotine savremenog društva koje se u punom sjaju i naponu snage ipak suočava sa ogromnim problemima i to gde smo najosetljiviji, a to su deca".

Kako đaci reaguju na film?

- Smatrao sam da je jako bitno pričati i o tome, iako razgovaramo i o zdravstvenim temama, rasizmu, zaštiti planete. Đaci su šokirani snimcima kako dečaci bacaju bombe i pucaju, nadrealno je, kao holivudski film. Gledali smo ga kroz prizmu nekog kancera zapadnog sistema.

Ima li vršnjačkog nasilja kod vas u gimnaziji i u osnovnoj školi?

"Upravo smo se vratili s đačke razmene iz Turske, gde sam se čudio metalnim detektorima u školi, njihovoj neslobodi i strahu. A sad ćemo i mi da se okrenemo strahu, instaliramo sve i svašta. U gimnaziji nema ni kamera, povremeno je policajac obilazi, sve je mirno. Ne znam kad je poslednji put bilo nešto i u osnovnoj školi, peckanja na odmoru, ali nasilja stvarno nema. Paraćin je mali i svi se nekako znamo. Roditelji će sad da misle: "Ko su deca među nama, postoji li neko kao onaj dečak, šta ako ovo, ono...". A gubi se i poverenje u sistem, uvek će biti neka mrlja u svemu što radimo, upiraćemo prstom jedni u druge".

I šta je sad rešenje za sve nas?

Stalno jurimo samo te glupe ocene, petice, a inače sam protiv ocenjivanja u osnovnoj školi, i stalno smo u nekom takmičenju. I ovaj dečak je, koliko čujem, bio takmičarski nastrojen. A trebalo bi znanje koje im dajemo da koncentrišemo na razvijanje ljudskosti, da pomažu jedni drugima, da sve bude u slavu čoveka, prijateljstva, ljubavi.

U Finskoj nema ni takmičenja ni ocena sve do osmog razreda, nema upoređivanja, jurenja. Na jednoj panel-diskusiji bio sam sa Andreasom Šlajerom, osnivačem PISA testiranja. Kad su ga pitali za nedostatak empatije i da li bi to trebalo ustanoviti kao novi predmet, rekao je: "Predmeta je previše, a vi morate lično, svako na svom času, ma koji to predmet bio, da radite na empatiji. Ni preduzetništvo, ni bilo koje društvene veštine ili predmet to neće učiniti, vi to morate da pokažete na delu."

Očigledno mnoge stvari nismo pokazali na delu, kao sistem, kao društvo. Moramo da napravimo ozbiljan društveni konsenzus o tom pitanju. Dobijao sam nagrade upravo zato što đake učim da budu bolji ljudi. Stalno im pričam da je znanje bez ljudskosti ništa. Morate da ga primenite da sebe, ali i sve oko sebe učinite boljim svakog dana. Ako to niste učini, ništa vam ne znači ni moja petica, ni da li ćete biti doktor nauka.

Sad deca masovno prete ubistvom po mrežama, slave tog dečaka.

- To nije normalno, ali te pretnje ne uzimam za ozbiljno. Ta deca su izgubila kompas, više ne znaju šta je realno, a šta nije, sedeći iza tastatura misle da je ceo svet onlajn, bore se za lajkove i komentare. To je problem savremenog društva, društvenih mreža, borbe za neku vidljivost. Možda je i ovaj dečak mislio da će, konačno, biti primećen i zapamćen. I uspeo je, ostaće u istoriji kao masovni ubica. Ali to je opet pitanje za roditelje: Zašto vaše dete privlači pažnju na negativan način? Pa zato što je mnogo lakše privući pažnju lošim stvarima, kao što su i rijalitiji i sve ovo, pre nego uspehom. U sistemu u kom živimo oni samo koriste oruđe koje im dajemo. Mi treba da im kažemo da to nije način.