MRTVI DRUGOVI SU OKO MENE PADALI KAO SVEĆE N.M koga je upucao Uroš. B, o mladenovačkoj noći užasa

Dečak iz Malog Orašja N.M. (17), kojeg je ranio pomahnitali Uroš B. u svom krvavom piru u okolini Mladenovca, kada je usmrtio osmoro i ranio četrnaestoro ljudi, u noći 4. maja.

Pošto je operisan u bolnici u Smederevu, tinejdžer je u sredu pušten na kućno lečenje. Njegove lepe plave oči pune suza svedoče o strahoti koju je preživeo, jer je bio pribran da pobegne.

"U školsko dvorište sam otišao s L. M., J. R., M. M. i A. M., to je bila naša ekipa. Nas je pozvao jedan od drugova jer je hteo da časti što je postao ujka. Okupilo se još društva i neko je dao predlog da odemo gore, kod spomenika, na fudbalski teren da ložimo vatru. Tako smo i uradili. Sedeli smo i pili pivo. Oko pola 11 došao je taj Uroš Blažić iz Dubone i rekao: "Lezite dole, sve ću da vas pobijem." Ja ga nikada pre nisam video. Otvorivši suvozačeva vrata, izneo je pušku, za koju sam pomislio, a verujem i ostali, da je plastična i da je u pitanju neka fora. Mi smo se našalili, odnosno, nasmejali smo se i rekli mu: "Hajde da pijemo", a on je počeo da puca. Zujali su meci i mrtvi drugovi su mi popadali kao sveće", prepričava Nikola strahotu koja je Srbiju zavila u crno.

Ovaj mladi momak bio je pribran da pobegne i pokuša da spase goli život, a nije osetio ni da je upucan dok se nije sapleo trčeći preko njiva.

"Ni sam ne znam kako sam se dao u beg. Trčao sam koliko su me noge nosile. Preko njiva desno od igrališta sam trčao i sapleo sam se o nešto i prilikom pada sam prste zario u ranu i tek tada shvatio da sam ranjen od metka. Nisam osećao bol iako su mi prsti bili krvavi i odeća natopljena krvlju. Jedan drug koji mi se našao, ranjenog me je dovezao do moje kuće. Probudio sam oca i majku i odvezli su me u bolnicu i usput saznavali najtužnije moguće vesti da su moji drugovi i komšije zauvek zbrisani sa zemlje i da su njihove kuće i loze maltene ugašene jer su iza četvorice ostale samo sestre, bez muškog naslednika u porodici", rekao je on za Republiku.

Njegovi roditelji i tri sestre bez osmeha dopunjavaju njegovu ispovest i kažu da su njegovi najbliži drugovi mrtvi, a da se Jovan s brojnim povredama oporavlja u Urgentnom centru u Beogradu.

Navode i da je njihov komšiluk zbog masovnog ubistva skroz utihnuo i da im se čini da više nikada neće biti veselja i srećne omladine u tom mestu i susednoj Duboni, gde je zločinac Uroš Blažić takođe nastavio da puca u okupljenu omladinu kod škole. Tamo je ubio brata i sestru Milana i Kristinu Panić i Dalibora Todorovića, njihovog druga od malih nogu, a 15, mahom mladih ljudi, ranio u oba sela.