"DA SAM BAR JEDNOM SLAGAO MAJKU" Lukina potresna priča o "rastrzanom životu" između Amerike i Srbije, nateraće vam suze na oči

Luka Tomić, poreklom Srbin, koji živi u SAD i oseća se kao Kanađin opisao je kako se oseća kada poseti Srbiju.

"Ranih sedamdesetih moji su otišli za Kanadu i ja tamo odrastao", počinje Luka svoji priču i nastavlja:

"Kada negde živite od malih nogu i kada vam se tamo sve prvo dogodi u životu, to je vaša zemlja. Bar tako ja mislim i osećam. Prvo držanje za ruke, prvi poljubac, prva ljubav, prvi raskid, prvo „umreću zbog nje”, ma sve prvo. Iako sada živim u SAD moja zemlja je Kanada i ja se osećam Kanađaninom, ali… Uvek postoji neko ali...

Sestra i ja smo kod kuće morali da pričamo srpski. Moji su govorili da deca znaju kada dođu u Jugoslaviju da pričaju sa babama i dedama, rodbinom i drugom decom. Iako smo zbog toga puno negodovali, sada mi je drago što su zbog toga bili strogi, a mi nismo zaboravili srpski jezik. Uoči raspada, mislim druge, Jugoslavije, moji su sa zarađenim penzijama odlučili da se vrate. Nije ih moglo zaustaviti nikakvo moljenje, preklinjanje pa čak ni moje blef pretnje.

Dosta im je bilo Kanadske zime i snega i vožnje po ledu. Svega im je bilo dosta, samo su želeli da se vrate kući a ta kuća za njih uvek bila Srbija. Vratiše se oni a sa njima i sestra. Ja sam dolazio svake godine da ih obilazim, prvo sam, a posle i sa porodicom. Mada su rekli kada su odlazili da ih Kanada više nikada neće vidite došli su za moju su svadbu srećni i stvarno uživali ta tri meseca. Tata je govorio da mu je to bio najlepši odmor u životu a i mama se sa tim složila. Još pamtim kada su odlazili da nisu bili baš toliko srećni što se vraćaju ali njihov život je bio sada u Srbiji, a njihova kuća tamo.

Svaki put kada sam dolazio za Srbiju, moja predobra, sada pokojna majka, posle nekoga vremena uvek bi mi postavljala isto pitanje. I to uvek kada bi mi ispržila krompir i niko na ovom svetu nikada neće moći da isprži krompir kao moja majka, sa onim tankim ljutim kobasicama i žutim senfom iz one čašice.

Pitala bi: „Sine, je l` bi se ti mogao vratiti da živiš ovde”?

A ja bih uvek isto odgovarao: „Kako majko da se vratim, ti znaš da je tamo sav moj život. Tamo je kuća.”

„Znam sine, znam. Majka onako pita”, odgovorila i brzo bi se okrenula da joj ne vidim suze.

Mog starog više nema već pet godina, a tri godine nema ni moje majke. Nema više najboljeg prženog krompira na svetu i nema više pitanja o povratku. Nema više čekanja da se vratim kući iz provoda. Nema više obraćanja mome ocu: „Joj, još ga nema”. I odgovora: „Što si luda hajde u krevet, ili kod neke spava ili je u zatvoru, u oba slučaja znaćemo ujutro, ili će doći kući ili ćemo ga izvlačiti iz zatvora.”

Ne, nikada me nisu izvlačili iz zatvora. To nikada ne bih uradio mojim roditeljima. Nema više ni malo pomerene zavese u tami da se vidi kada sam došao kući i parkirao kola, pa tek onda da se ode na spavanje. Nema više, kada se probudim, da me pita kada sam stigao, a ja da joj odgovorim: „Što me pitaš kada znaš.” Tada bi mi opsovala „mamu mangupsku”.