MAJKA JE OSTAVILA, BABA JE MUČILA I KLELA Bolna ispovest Sanje Kanazir nikog ne ostavlja ravnodušnim, " tri puta završavala na psihijatriji", a sad ima poruku za sve

Psihičko zlostavljanje može da ostavi posledice teže od fizičkog. Da ono može da ostavi duboke ožiljke na duši, govori priča Sanje Kanazir (22) koja je prošla mnoge teške životne situacije, zbog čega je čak tri puta završavala na psihijatriji. Kako nam je rekla, njena priča počela je kada je usvojena sa godinu i 11 meseci.

- Majka me je ostavila posle rođenja. Usvojili su me kada sam bila mala moj tata i njegova prva žena, koja nas je ostavila posle kad sam ja imala šest godina. Na njeno mesto posle je došla nova žena, moja maćeha koja je i danas tu, i sada kada mog tate više nema... Otac se 2016. godine razboleo, dobio je rak mozga, u nekim trenucima bio je čak i kao biljka i tada su počeli problemi sa babom. On je preminuo kada sam imala 17 godina - priča Sanja.

Kaže, baba je bila veoma "jaka" i teška osoba, sve je moralo da bude po njenom.

- Mene je krivila što se tata razboleo, govorila mi je da je on bolestan jer sam ja počela da pušim, jer sam bezobrazna, jer ga ne viđam često... A ja nisam dolazila kod njega jer mi je to bilo mnogo bolno, jer je sa 130 kilograma spao na 30, jer sam znala da će me i on napustiti na neki način. A mama me je ionako napustila kada sam bila mala, i to me je mnogo bolelo... Svaki razgovor sa babom završavao se njenim rečima "Daće Bog da ti umru sva deca'". Psihički me je maltretirala, a kasnije je i ona preminula od korone. I kad nje više nije bilo, meni su ostale posledice svega što mi je uradila. A trag su na meni ostavili i svi koji su me napuštali, mnogo sam zbog toga patila... - priča ona.

Nakon svega, kaže, ustanovljeno je da ima granični poremećaj ličnosti, depresiju i anksioznost.

Mislila je da će sve nedaće moći da pobedi sama, ali je shvatila da joj ipak treba pomoć.

- Ranije sam bila na terapijama jer sam bila depresivna i anksiozna, ali nisam htela da pijem lekove. Mislila sam da ću sve pobediti nekom čašicom alkohola. I tako je to nekad bilo jedno vino, dva, nekad više.. Sve dok nisam došla do trenutka kada sam popila alkohol i lekove. Sama sam pozvala pomoć jer sam u sekundama postala svesna toga da sam u svesci napisala "znajte da sam bila dobar čovek..." - priča ona, sećajući se tih dana, početkom ove godine, kada je odlučila da tako više ne može živeti, da mora preuzeti svoj život natrag u svoje ruke...

- Tada me je odvela Hitna pomoć, koju sam pozvala sama. Završila sam na psihijatriji. Oni su ustanovili da nisam alkoholičar, ali i koje probleme imam. Pustili su me kući, a ja sam se već sledećom prilikom kada sam se osećala kao da sam u bezizlaznoj situaciji opet obratila njima - lekarima. Danas mnogo radim na sebi. Nisam popila ni kap alkohola od 13. januara. Idem na razgovore kod psihoterapeuta - dva, tri puta nedeljno. Na psihijatriji sam bila tri puta. Mislim da je bitno da svako ko ima problem uradi što sam i ja - da o tome priča. Mogu se naći lekari i privatno i državno, dobri, koji su spremni da pomognu. O problemima se mora pričati - apeluje Sanja.

Ova devojka na TikToku stalno priča o svojim problemima.

Snima kratke snimke, priča o graničnom poremećaju ličnosti, o depresiji, o svim fazama kroz koje je prošla. Neki mladi ljudi joj se, posebno od kada se desio masakr u osnovnoj školi u Beogradu, javljaju sa nekim svojim brigama.

- Pišu mi mladi, i neki koji imaju 15,16 godina, koji se osećaju loše, i roditelji čija su deca u problemu. Pitaju me kako sam uspela sve da prebrodim, kome sam se obraćala za pomoć. Uvek im kažem, posvetim im se. Znam da je neke sramota, da zato nađu nekoga kome će pisati na mrežama. Ljudima treba neko ih razume, ko ih sluša. Svima kažem da potraže pomoć ako im je loše, može im pomoći bilo ko, psiholog, psihoterapeut, neuropsihijatar.... Spas se traži i u roditeljima, i u široj porodici, i u prijateljima - ističe ona.

- Ne želim da iko ikada udari u zid kao ja. Ja sam došla do situacije za koju sam mislila da iz nje nema izlaza. A uspela sam ipak da se izvučem, sada sam dobro. Radim na sebi, prevazilazim neke male obične stvari, kao da ponovo počinjem da hodam. Svako ko ikada odluči da se osami, da ne ode sa društvom napolje, makar na dan dva, mora da zna da to može da bude samo početak nekog dubljeg problema, nečega što možda dugo skupljamo, a da toga nismo svesni, i što će uskoro izaći na površinu... - zaključuje ona.