Praznik Mratindan otkriva budućnost, a ovo žene nikako ne bi smele da rade

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici 24. novembra obeležavaju praznik Svetog kralja Stefana Dečanskog, odnosno Mratindan.

Sin kralja Milutina i otac cara Dušana je po naređenju oca bio oslepljen. Pri oslepljenju, legenda kaže, javio mu se Sveti Nikola u hramu na Ovčem polju i pokazao mu njegove oči rekavši: Stefane, ne boj se, evo tvojih očiju na mome dlanu, u svoje vreme ja ću tih ih vratiti.

Pet godina je proveo u Carigradu kao zatočenik u manastiru Svedržitelja, a svojom mudrošću, podvigom, krotkošću, blagočešćem, tpeljivošću i blagodušnoću Stefan je pridobio ne samo sve monahe nego i ceo Carigrad. Nakon pet godina ponovo mu se javio Sveti Nikola rekavši mu: Došao sam da ispunim svoje obećanje.  Nakon toga, legenda kaže, Stefan je progledao i u čast ovog svetitelja podigao hram Dečanski, jedno od divnih dela vizantijske umetnosti i jedan od najznamenitijih spomenika negdašnjeg srpskog blagočešća.

Sveti kralj Stefan sa svetim Savom i svetim knezom Lazarom čini trijadu "svetosti, blagorodstva i samopožrtvovanja" koje je narod srpski dao. Kao mučenik proživeo je svoj zemni vek i kao mučenik skončao 1336. godine primivši venac besmrtne slave od Svedržitelja, kome je verno služio. Dan Svetog mučenika Stefana Dečanskog crno je slovo u kalendaru srpske pravoslavne crkve. Zavetni je dan za sve one koji boluju od očnih bolesti. U narodu postoji izreka: "Sveti Mrata, sneg za vrata", kojom je označen početak zimskog, hladnog i snežnog perioda godine. U narodu, naročito istočnoj Srbiji, postoje interesantni običaji povezani s ovim praznikom, koji, kako tvrde etnolozi, potiču iz paganskih vremena.

Po jednom, na Mratindan su Stari Sloveni slavili kult vuka koji je istovremeno moćan protivnik i zaštitnik od demona.

Tako je nastalo verovanje da 24. novembra Sveti Mrata saziva sve vukove i određuje im koliko ovaca od kojeg domaćina smeju da pojedu te zime tako da nikome ne nanesu preveliku štetu.

 Danas se završava period Vučijih dana, koji su počeli na Đurđic.

U ovim danima ništa se ne daje iz kuće, ne prede se vuna i ništa se ne pere. Krojači i obućari odmaraju, a žene ne rade ručne radove. Kod starijih ljudi postoji verovanje da, ukoliko Mratindan padne u maglovito vreme, zima će biti promenljiva. U slučaju vedrog dana, zima će biti mrazovita i ljuta.

Na dan kada slavimo Svetog kralja Stefana Dečanskog, naš narod koristi čudno ime za taj veliki praznik. Razlog za to je jedan svetac iz zapadne Evrope. Iskrivljavanjem njegovog imena Martin dobili smo Mratindan.

U pitanju je Sveti Martin, a taj nemački svetac je poznat među Srbima zato što su njegov kult najverovatnije doneli nemački rudari koji su dolazili u nemanjićku Srbiju kao radna snaga.

Sveti Martin Turski (po gradu Turu u Francuskoj) je rođen u Panoniji, u Štajerskoj. Otac mu je bio rimski oficir, tako da se i Martin protiv svoje volje spremao za vojničku službu.

Nakon jedno neobičnog događaja kada je prosjaku dao svoj vojnički ogrtač javio mu se u snu Isus Hristos. Martin je napustio vojnu službu nakon toga, krstio se i postao hrišćanin. Ubrzo zatim se zamonašio u eparhiji svetog Ilarija Poatijskog, i tamo provodio život pun hrišćanskih podviga. Protiv njegove volje postavljen je za episkopa u gradu Turu. Radio je predano u turskoj eparhiji i vodio tešku borbu sa neznabošcima i jereticima arijancima. Sveti Martin je umro 397. godine.

Do 16. veka i gregorijanske reforme, Pravoslavna i Rimokatolička crkva koristile su zajednički, julijanski kalendar.

Po julijanskom kalendaru, dan Sv. Martina bio je 11. novembra, što upućuje da je ovaj kult bio jak i među Srbima, jer su i nakon reforme, Srbi 11. julijanskog novembra nastavili da običajno proslavljaju dan po imenu "Mratindan" ili "Mratinje", kao i svetitelja po imenu "Sv. Mrata". 11. novembar po julijanskom kalendaru, u 20. i 21. veku pada na 24. gregorijanski novembar.

Na ovaj dan, proslavlja se i praznik Svetog mučenika Mine.