JOSIP PEJAKOVIĆ: Mladi i pametni nemaju šansu, pored ovih orlova, jastrebova, ptica grabljivica i zato odlaze

„Ovaj rat rasterao je gotovo sve što je bilo gradsko u čitavom prostoru Jugoslavije. A ta deca, briljantna deca, koja ne nose ni krst srpstva, ni križ hrvatstva, ni polumesec muslimanstva, jednostavno imaju snažnu potrebu za spoznajom, za učenjem, za privređivanjem, ali nažalost u drugim zemljama.“

„Bog te maz’o, nema ofanzive koja nije počela ili se završila u Bosni.“ Tim bi se rečima Branko Ćopić obratio javnosti danas kroz lik Petra Pepe Bandića, uveren je Josip Pejaković, glumac, pored ostalog zapamćen i po liku Pepe Bandića iz serije „Osma ofanziva“ koja je rađena na temeljima istoimenog Ćopićevog romana i romana „Ne tuguj bronzana stražo“. Tako bi Pepo Bandić govorio i o današnjoj Bosni, Balkanu, bivšoj Jugoslaviji, planovima koji se za budućnost ovih prostora kuju na nekim drugim mestima… A o svemu tome u razgovoru za „Ekspres“, iz svog stana u Sarajevu, iz kojeg zbog pandemije virusa korona ne može da izađe niti u njemu može nekoga da ugosti, priča Josip Pejaković.

I na samom početku razgovora Pejaković brutalno iskreno analizira današnje društvo:

„Eto ja u takvoj zemlji živim gde je i taj sjajni, možda i najbolji pesnik i pisac kojeg je ova zemlja imala, potpuno zaboravljen od onog trenutka kada je odlučio da u ovom paklu više ne živi. Verovatno da ćemo svi mi koji smo zanesenjaci i koji smo petlovi koji kukuriču pre zore isto tako, možda na drugi način, ne skočiti sa mosta, nego skočiti u kosmos gde nam je mesto bilo. Jer u ovoj baruštini, u ovim fekalijama koje nas nisu zaslužile da živimo, jednostavno mogu živeti samo oni kameleoni i oni koji žive od danas do sutra, ne razmišljajući šta će biti od njih i od njihove dece i od svih ovde na svim prostorima. Najbolje je to Kusturica govoreći o ovom prostoru pisao – bila jednom jedna zemlja. Svi smo mi u tom prostoru međusobno otimali komad slobode i podarili njoj, a ne ovim današnjim prostorima, ono najveće. To što smo mi tada njoj podarili više za ove prostore ne važi. Takva filozofija i takva psihologija, takva patologija nema budućnost"...