"RADIĆU OD 9 DO 5 DOK NE UMREM" Sve više ljudi se vraća na posao i posle penzionisanja

Helen Fips Votson iz Čestera je samo jedna od mnogih u Velikoj Britaniji, koja predviđa da će proći godine pre nego što prestane da radi.

Ona je jedna od hiljada ljudi koji, boreći se sa troškovima života, ne mogu da planiraju penziju. Ovo nije bilo loše finansijsko planiranje sa Helenine strane, njen rad kao psiholog doneo joj je šestocifrenu platu, ali kada se njena majka razbolela od raka 2011. godine, jedino dete Helen nije dvaput razmišljala o odustajanju od posla da bi se brinula o njoj.

Otišla je na drugi posao sa posla koji je volela i preko noći postala negovateljica 24 sata dnevno.

Njena mama je umrla nekoliko meseci kasnije, a Helen je ostavljena kao jedina starateljica za svog oca, koji je rano oboleo od Alchajmerove bolesti.

Četiri meseca posle toga, Helenin muž je imao ozbiljan moždani udar koji ga je ostavio do gubitka vida, srčane insuficijencije i vaskularne demencije.

Što je ostavlja tamo gde je sada. Više od decenije brige koštalo je Helen svih njenih ušteđevina od 150.000 funti – 30.000 funti je potrošeno na uloške za svog oca koji je godinama bio dvostruko inkontinentan.

Sada nema novca ni za grejanje

„Prešla sam od zaista dobre plate do najnižeg oblika naknade, 76 funti nedeljno na koje moramo da platimo porez“, kaže Helen za britanski Metro.

„Ne dobijamo stvari kao što su besplatna hrana, optičari ili stomatološka nega i ne možemo da priuštimo da imamo uključeno grejanje. Samo finansijski preživljavamo." 

Ona je bez posla od 2011, a za sve to vreme nije mogla da uplaćuje penziju, a sada Helen to jednostavno ne može da priušti.

„Stvari su postale mnogo teže od krize troškova života“, dodaje ona.

„Zavezana sam za kuću jer je moj muž vezan za kuću. Ne možemo da idemo u banke hrane, da sedimo u autobusima ili da idemo u topla čvorišta. Skratili smo apsolutno sve i grejanje je isključeno. Nosimo sloj po sloj – to verovatno neće koristiti kući.’"

Strah od života u siromaštvu u kasnijim godinama je problem koji nesrazmerno pogađa crne i azijske žene, objašnjava finansijski edukator i trener Elizabet Buko. „Nemogućnost priuštiti odlazak u penziju je surova stvarnost sa kojom se mnoge žene u Velikoj Britaniji – a to se nije dogodilo samo preko noći“, kaže ona za Metro.

„Istraživanje pokazuje da su dve od tri crnkinje  zabrinute da će ostati bez novca tokom penzionisanja, a 53% njih nema ništa ušteđeno za penziju.

Elizabet kaže da radi sa jednom ženom koja joj je rekla da će morati da radi od  9 do 5 dok ne umre.

Okrivljujući rodnu razliku u platama, troškove brige o deci i kako količina vremena koje se oduzme bez posla tokom godina odgajanja dece utiče na konačne plate, mnoge žene ostaju nespremne i zabrinute za budućnost, dodaje ona.

Upravo taj strah mnoge vraća na posao nakon penzionisanja – i to ne samo žene.

Broj zaposlenih starijih od 65 godina dramatično je porastao poslednjih godina.

U julu je bilo 1,46 miliona zaposlenih, što je povećanje od 10% u odnosu na 1,33 miliona starijih od 65 godina koji su radili pre Covid-a.

Džulijan Prajs je imao dugu i uspešnu karijeru u javnim službama; proveo 40 godina u obrazovanju i NHS.

Radovao se svom odlasku u penziju ovog meseca, kada je planirao „život u luksuzu“, ali kako kaže  to nije baš tako  ispalo. Sada provodi dane na vlažnim i hladnim grobljima, čisteći spomenike.

Neki penzioneri štede na više načina. Odustaju od automobila, traže jeftine proizvode i dosta kuvaju.

BONUS VIDEO

 

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI