OTKRIVENI DETALJI UŽASA KOD PANČEVAČKOG MOSTA Devojci noge bile odsečene do butina, mislili da je mrtva, a onda je odjednom otvorila oči

 

Trčali smo kroz tunel s baterijskim lampama iako su nam rekli da je u njemu beživotno telo žene. Nadali smo se da je živa. U jednom trenutku svetlost je pala na nepomičnu devojku, ali je ona istog trenutka otvorila oči. Obe noge su joj bile odsečene do butina.

Ovako za Srpski telegraf prenose jezivo iskustvo policajci iz PS Palilula Nemanja Mojović i Milan Popović, heroji čija imena ovih dana odzvanjaju hodnicima policijskih stanica u Beogradu.

Njihova brzina i hrabrost spasli su život jednoj mladoj devojci, koja je odlučila da presudi sebi. Tog kobnog 4. avgusta K. D. (34) ušla je u železnički tunel kod Pančevačkog mosta i legla na prugu. Tada je naišao voz i pregazio je. Policajci Popović i Mojović prvi su dotrčali do nje i sprečili da iskrvari nasmrt, od koje su je delile samo sekunde.

Minut kao večnost

Te srede oko 19.30 mašinovođa koji je bio u vozu za Resnik javio je policiji da je na šinama u tunelu zatekao beživotno telo.

- Kolega Popović i ja bili smo u blizini na terenu u Ulici 27. marta. Za dva-tri minuta stigli smo do tunela na železničkoj stanici. Uključili smo baterijske lampe i počeli da trčimo kroz mrak iako nam je prijavljeno beživotno telo. Nismo gubili nadu da je živa. Rekli su nam da ćemo ići oko 200 metara, ali smo prešli oko 700. U jednom trenutku svetlost lampe obasjala je ženu koja leži na šinama. Taman što smo pomislili da ipak jeste mrtva, ona je otvorila oči - opisuje za Srpski telegraf policajac Nemanja Mojović.

Foto: Alo!/ Rajko Ristić

 

Njegov kolega Milan Popović kaže da tog momenta nisu imali vremena ni za kakva razmišljanja i strah, već su u trenutku rešili da skinu svoje bele majice, koje su sastavni deo uniforme, i da njima devojci podvežu stravične rane.

- Rasparali smo majice i zaustavili krvarenje. To je sve trajalo oko minut, ali nama je bila večnost. Ali tada nailazimo na drugi veliki problem. Nismo imali telefon, pa smo motorolom morali da pozovemo pomoć, ali u tunelu nije bilo dometa. Nismo prestajali da pokušavamo, ali kad god uspostavimo vezu, ona se izgubi na najmanji pokret. Međutim, jedne presudne sekunde uspeo sam da kažem: "Živa!" i domet je bio izgubljen. Kolegama je, srećom, bilo jasno da treba da pojure ka nama - objašnjava nam Popović u jednom dahu.

Najteže čekanje

On kaže da im je čekanje Hitne pomoć bilo najteže jer su videli da je nesrećnoj devojci bilo sve gore.

- Sve vreme sam je održavao budnom i govorio joj: "Bićeš dobro, pomoć stiže, samo se drži". Međutim, ona kao da se gasila, nije imala snage ni da jauče. Samo 10 sekundi pre dolaska lekara rekla nam je: "Gotova sam". Hitna ju je prebacila na nosilo, a mi smo uzeli zavoj i dodatno joj podvezali rane. Doktori su pokušali nešto da joj ubrizgaju, ali im je pukla igla jer je devojka već izgubila vene. Nevoljama ni tu nije bio kraj. Odjednom smo čuli da nailazi voz. Kolega Nemanja je viknuo: "Svi uza zid!" Devojku smo u sekundi sklonili sa šina, a nas 11, nas dvojica, šest kolega i troje lekara, prilepili smo se za zid i zažmurili jer je mesta premalo. Srećom, svi smo dobro prošli - priseća se ovaj heroj.

Teškoj agoniji ni tu nije bio kraj. Preostalo im je još 700 metara trčanja do ambulantnih kola iako su im se baterijske lampe ugasile.

- Strah da ćemo zakasniti počeo je da nas obuzima i što smo brže trčali, to nam se činilo da je kraj tunela sve dalji. Devojci je deo tela od kog su joj odsečene noge postao beo jer je izgubila previše krvi. Setili smo se da je u tunelu s takvom povredom provela oko 20 minuta, ali nismo prestajali da verujemo u čudo, koje smo na kraju i dočekali. Smestili smo je u Hitnu i lekari VMA su je spasli, ali smo načuli da je ipak ostala bez nogu. Nama je ipak najbitnije da je preživela - zaključuje hrabri Mojović i dodaje da još uvek nisu stupili u kontakt sa roditeljima K. D., ali da su čuli da je njen otac bio kod njih u stanici i to verovatno da bi se njima zahvalio.

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI