Nikola Ilić: Svakodnevnica Balkana je autentična, šarena i propraćena sveprisutnim humorom

Ostvarenje “Dida” reditelja Nikole Ilića i rediteljke Korine Švingruber Ilić naći će se u Srpskom takmičarskom programu predstojećeg 14. izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, koji se od 9. do 16. septembra održava na nekoliko lokacija u Beogradu i onlajn.

Film tematizuje odnos reditelja, koji je pre 15 godina napustio Srbiju i preselio se u Švajcarsku, sa njegovom majkom i bakom. Na širem planu ovaj film se bavi odnosima mladih i starijih generacija, pitanjima nezavisnosti i vezanosti za roditelje, a kroz prizmu života u dve zemlje sa različitim društvenim običajima. Povodom predstojeće projekcije razgovaramo sa rediteljem Nikolom Ilićem.

Kako ste se rešili da snimite film o vašem odnosu sa majkom, i šta je najveći rediteljski izazov u prikazu nečega što je vaš najličniji, privatni život, za publiku koju ne poznajete?

Pre skoro deset godina Didi je dijagnosticiran zloćudni tumor. Tada sam znao da, pre nego sto ode, želim da razgovaram sa svojom majkom i dublje otkrijem ko je ona u stvari. Iskreno, nije mi ni kraj pameti bilo da će iz tih mojih veoma ličnih snimaka jutarnje kafe i rakijice sa bakom i mamom izroniti bilo kakav filmski materijal. Snimci su se razvijali sa kauča, bili bez stativa, i bilo kakvog eksternog snimanja zvuka, bubica...Kao što rekoh, lično za mene.

Posle par godina smo ipak odlučili da napravimo film o Babi i Didi i njihovoj simbiozi. I taj pravac smo pratili neko vreme. Ali tokom radionice Ex Oriente (weblink: Intitutute of documentary film -https://dokweb.net/database/films/synopsis/434aa9ca-af0f-4084-a5dc-88a2dc7308a3/dida), nam je postalo jasno da nemamo fokus filma i da ja moram stati ispred kamere, kao i „dati glas“ tj. narativni fil koji sam pokušavao izbeći svim snagama. To mi je bilo najteže. Ali naposletku, nakon par odustajanja, distanciranja i prihvatanja sam stao pred kameru.

U filmu je uočljiv kulturološki jaz spram očekivanja od odnosa sa roditeljima u starosti. Kao neko ko je rođen u Srbijji, a živi u Švajcarskoj, gde vidite sebe u tom pogledu?

Mi smo zaista različite kulture. U Švajcarskoj je normalno da vam roditelji završe u staračkom domu. Doduše, tamo su ti domovi kao hoteli sa pet zvezdica, i večernjim programom sa druženjem propraćenim igranjem valcera i lotoa u glavnom lobiju.

Dok kod nas u Srbiji ima toliko mladih ljudi/porodica koji i dalje žive sa roditeljima, boreći se sa egzistencijom. I onda kad umre baba/deda, katastrofa. Naravno zbog smrti, ali i nema više penzije.

Meni lično odgovara ta klackalica Švajcarske i Srbije. Malo haos, malo pod konac. U svakom slučaju, ja kao rođeni i odrasli Beograđanin nosim Balkan u grudima. I ne bih dao Didu u dom. Ali imam i privilegiju da mogu priuštiti da se brinem o njoj i živim samostalan život sa svojom porodicom. Kod Dide je bilo u suštini

Evidentno da joj treba podrška. Samo je bilo pitanje do koje mere. Ja sam bio ubeđen da ću uspeti da je naučim samostalnom životu. Uz razne strategije i životne ’fore’. Ali za to morate pogledati film.

Kako je vaša supruga i ko-rediteljka Korina doživela ideju o filmu i šta je njoj bilo najinteresantnije da prikaže u tom međugeneracijskom odnosu?

U suštini ideja je Korinina. Ona je videla potencijal u mojim snimcima. Ja na početku nisam bio za, jer je sve to veoma lično. Zanimala nas je simbioza između Babe i Dide. Njihova savršena funkcija. Baba je mozak, a Dida telo.

Kako je sama Dida reagovala na ideju o filmu i šta je za nju značilo snimanje – koliko je zadržala spontanost i svakodnevno ponašanje, a koliko je bila svesna kamere i režije?

Počelo je od mojih skate i eksperimentalnih kratkih filmova, koje sam snimao još kao tinejdžer, gde bih kad god sam imao kameru, snimao non-stop. Ručkove sa Babom i Didom i jack-ass gluposti za skate film… Takođe Baba i Dida su jedni od protagonista Korininog diplomskog rada “I ovo je Beograd” (https://vimeo.com/32202056).

U suštini one su to volele. Tu pažnju i taj neki zajednički jezik i druženje. Ova godina je prva kako ne snimam sa Didom, i kad sam stigao bez kamere, Dida se veoma zabrinula. Šta se dešava? Što ne snimam… Čudno za nju, a mogu reći oslobađajuće za mene. posle toliko godina ’pod lupom’, gde bi snimao skoro svaki kontakt. I pokušavao da uhvatim svaki konflikt, koji je poželjan za dobru dramaturgiju. Ufff. Dosta. Idemo nešto novo.

Kako je reagovala evropska publika na film i koliko su joj razumljivi međugeneracijski odnosi na Balkanu? Šta je to što prepoznajete kao univerzalno u vašoj priči?

Sa globalizacijom ima mnogo brakova iz različitih zemalja i kultura, gde partneri jednostavno ne mogu živeti u istim zemljama i svojim “domovinama”. Pitanje se postavlja samo od sebe. Dakle, migracija i pitanje - šta se dešava sa roditeljima kad ostare?

Takođe Internacionalna publika ima jedinstven pristup svakodnevnici Balkana. Koja je veoma autentična, šarena i propraćena sveprisutnim humorom. I naravno, Dida kroz film uđe pod kožu i postaje svima simpatija.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI