"ŠTA ĆE NAM TAJ KOVČEG SA LEDOM" Da Rusi nisu prodali Aljasku Americi, bili bi "gospodari sveta"

Pre vek ipo Aljaska je postala američko vlasništvo. Ispisan je ček na tadašnjih 7,2 miliona dolara i predat Rusima. Kupovina ovog prebogatog poluostrva je bila jedna od najpametnijih transakcija u istoriji.

Mnogi i danas smatraju da su Amerikanci Aljasku ili ukrali od Rusa, ili je uzeli u najam, pa je nisu vratili. Usprkos rasprostranjenim legendama, pogodba je bila poštena, čista i fer i obe strane su imale dobre razloge da je sklope. Aljaska nije ni oteta ni iznajmljena već prodata.

Amerika je tako za 7,2 miliona dolara ili 11 miliona „zlatnih“ rubalja kupila milion i po kvardratnih kilometara (veća je nego Poljska, Nemačka i Francuska zajedno) potpune divljine po ceni od četiri centa po hektaru i samo tokom prvih 50 godina vladavine nad tom zemljom zaradila od nje barem sto puta više. Naime, iako su uložili u sneg i led sve im se isplatilo jer su na Aljasci uskoro otkrivene velike zalihe nafte, prirodnog gasa i ruda.

Iako prepuna prirodnih bogatstava Amerikanci nisu bili srećni što kupuju neki tamo „bezvredni komad leda“ za koji i ne znaju gde se tačno nalazi, a s njim nisu bili srećni ni Rusi. Dogovor je smatran glupošću, a kupovina „bacanjem para u vetar“. „Kako možemo dati zemlju u čiji razvoj smo uložili toliko snage i vremena, zemlju u kojoj je uspostavljen telegraf i gde su otkrivena nalazišta zlata?“ – pisale su ruske novine.

– Šta će Americi taj „kovčeg s ledom“ i 50 hiljada divljih Eskima koji za doručak piju riblje ulje? – žestoka je bila i štampa u Americi. Protiv kupovine su bili čak i Senat i Kongres. Tadašnji državni sekretar Viliam Sivord obavio je pregovore o kupovini zemlje snega i leda, pa su dogovor o transakciji zvali „Sivordove ludorije“.

Ruska Aljaska je tako u 19. veku bila centar međunarodne trgovine. U njenom glavnom gradu trgovalo se kineskim tkaninama, čajem, pa čak i ledom, koji je bio potreban jugu Amerike pre pojave frižidera. Gradile su se fabrike, vadio se ugalj, pravili su se brodovi, a već su bila otkrivena i nalazišta zlata.

U vreme najvećeg procvata glavni upravnik ruskih naselja bio je veoma talentovani trgovac Aleksandar Baranov koji je sebe nazivao „ruski Pizaro“. On je jako zavoleo Aljasku pa je oženio i domorotkinju, ćerku vođe naroda Aleuta. On je gradio škole i fabrike, pravio brodogradilišta, širio trgovinu pa je tokom njegovog upravljanja Rusko-američka kompanija imala ogromne prihode i fantastično poslovala. Kad je on 1819. godine umro na njegovo mesto je došao kapetan Ludvig von​ Hagemaister.

U to vreme su prema statutu kompanijom mogli da upravljaju samo oficiri Ratne mornarice i oni su uskoro tako profitabilnu kompaniju koja je zarađivala ogroman novac doveli do kraha. Za sve je naravno bila kriva pohlepa i želja za brzim bogaćenjem.

Sebi su dali ogromne plate, a cene po kojima su od lokalnog stanovništva otkupljivali krzno su prepolovljene. Starosedeoci su tako počeli da žive u nemaštini, pa su podizali pobune. Rusi su ih gušili gađajući sela na obalama iz vojnih brodova. Odlučili su tada da trguju ledom i čajem, ali, iako je to dobro krenulo i bilo traženo, nisu uspeli da organizuju kako treba, a da pritom nisu ni pomislili da smanje svoje plate. Kako bi spasila kompaniju država je morala da subvencioniše ovu nekada profitabilnu kompaniju, ali čak ni to nije bilo dovoljno.

Ma ta zemlja je samo teret

Onda je izbio Krimski rat u kojem su se Velika Britanija, Francuska i Turska zaratile protiv Rusije. Ona više nije mogla da snabdeva i brani Aljasku, a pomorske puteve su kontrolisali saveznički brodovi. Čak je i trgovina zlatom prestala da funkcioniše. Rusi su strahovali da ako britanski brodovi krenu u blokadu Aljaske, Rusiji neće ostati ništa. U isto vreme dok je situacija između Moskve i Londona nikad gora, Rusi su sa Amerikancima u odličnim odnosima. Ideja da se Aljaska proda gotovo se istovremeno pojavila s obe strane.

Nije se činila loša ideja prodati neprofitabilnu i problematičnu oblast, kojom su očigledno mogli da upravljaju samo hrabri i talentovani. Ruski predstavnik u Vašingtonu Eduard de Stekl je na zahtjev cara Aleksandra II započeo pregovore sa američkim državnim sekretarom Viliamom Sivordom.

Rusi su, naime, smatrali da je prodaja Aljaske odlična ideja. Naime, bojali su se da bi im Aljasku ionako otela neka druga sila ukoliko je ne bi prodali (npr. Velika Britanija, koja je vladala susednom Kanadom), pa u tom slučaju ne bi dobili ništa. Vlada Aleksandra II odluku o prodaji Aljaske pravdala je udaljenošću „Ruske Amerike“ od centralne Rusije i visokim troškovima.

Loš predznak: Zastava pala na bajonet

Službena primopredaja, odnosno direktan prenos vlasništva Aljaske od Ruskog carstva na Sjedinjene Američke Države izvršen je 19. oktobra 1867. u Novoarhangelsku (danas grad Sitka). Američka i ruska vojska su se postrojile pored stuba sa zastavom, sa kojeg je uz topovske salve počelo spuštanje zastave carske Rusije.

Međutim, zastava se zamrsila na samom vrhu. Mornar koji se popeo da je odmrsi bacio ju je dole i ona je slučajno pala tačno na ruske bajonete. To su mnogi protumačili kao loš predznak. Nekoliko stotina Rusa, koji nisu želeli da prihvate američko državljanstvo, bilo je prisiljeno da se evakuiše trgovačkim brodovima i u domovinu su stigli tek sledeće godine.

Zlatna groznica pogodila je Aljasku 80-ih godina 19. veka i donela Americi milione dolara. Svaki 19. oktobar slavi se na Aljasci kao državni praznik, tzv. „Alaska Day“.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI