VEČNA TUGA NA PUTU BEZ POVRATKA Tragedija srpske Krajine konačno na velikom platnu
Film o jednoj od najvećih tragedija srpskog naroda sniman je na osnovu svedočenja prognanih Srba i prati njihove sudbine pre, tokom i nakon "Oluje".
"Oni govore o tome kao da je bilo juče. U početku im je bilo teško da steknu poverenje, ali kada su se otvorili, ono što je iz njih izašlo, bilo je bolno za slušanje. Potisnuli su to, ali vidite koliko sve njih to još strašno boli. Kada se ljudi leče od trauma, psihijatri ih navode da ponovo to prožive da bi se izlečili, a mi smo sve naše rane potisnuli. Ubeđen sam da nam se devedesete ne bi desile da smo posle 1945. govorili o Jasenovcu i onome što se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije", ističe Miloš Radunović, scenarista i reditelj filma i serije "Oluja".
Spomenik malom čoveku
Tokom pripreme scenarija naslušao se, kaže, užasnih stvari. Promo
„Ima tu svega i svačega, toliko zla! Ljudi su u trenutku izgubili sve. Samo su im rekli – pakuj se i kreni! Nisu znali kuda idu, šta im je budućnost, ni da li će stići tamo gde su krenuli“, podseća Radunović.
Na hiljade ljudi je ubijeno i oko 250.000 proterano sa svojih ognjišta, a Radunović ističe da mu je želja bila da ispriča priču malog čoveka kojim se istorija ne bavi.
„U ovom filmu nisam se uopšte bavio politikom. Veoma mi je bilo bitno da malome čoveku dignemo spomenik i da – umesto da govorimo o geopolitičkim dešavanjima ili uđemo u dnevno političku raspravu – govorimo o tom nesrećnom narodu. Staljin je rekao da je kada ubijete jednog čoveka to ubistvo, a kada ubijete milione, onda je statistika. E, ti ljudi su postali statistika i to je možda najbolnije. Želeo sam da oni više ne budu statistika, da se vidi šta je bila `Oluja`, a ne da 250.000 proteranih bude samo broj. U svim ratovima je mali ili siromašan čovek kolateralna žrtva i oni su stradalnici, svejedno sa koje strane. Film se bavi tim nesrećnim ljudima koji su izgubili sve“, objašnjava reditelj.
Priča ljudi iz Krajine
U filmu ćemo pratiti sudbinu četiri porodice, dok će u seriji od 12 epizoda „Oluja“ biti predstavljena iz vizure dečaka u tumačenju petnaestogodišnjeg Ivana Vujića, što daje dodatnu težinu toj tragediji.
„Kada kroz nevine oči gledate užase koji se dešavaju, uvek je teže. Svi mi odrasli imamo neke svoje grehe, a deca su bezgrešna. Kada se bezgrešnome desi ovakva tragedija, onda je to još strašnije“.
Jednu od glavnih uloga igra Jovo Maksić i sam svedok „Oluje“, a u filmskoj ekipi je bilo više onih koji su prošli pogrom 1995.
„Bolno je raditi ono što znate da je istinito i mnogo su mi pomogli članovi ekipe koji su bili svedoci ove strašne operacije. Ja to nisam prošao. Bio sam tinejdžer koji je `Oluju` gledao na TV-u pa su mi oni mnogo značili da dođem do autentične priče, da prikažem kako je zaista bilo. Imao sam bar pet članova koji su iz Krajine i bilo je još glumaca, osim Maksića. Ko god da je došao na kasting i rekao da je prošao `Oluju`, našao sam mu neku ulogu. Osećao sam to kao svoju obavezu, jer to je njihova priča, ne moja“, ističe reditelj i scenarista.
Dugo zataškavane rane
„Oluja“ je prvi dugometražni igrani film Miloša Radunovića, a ekranizacija ove potresne priče, priznaje, nosi sa sobom veliku odgovornost, posebno imajući u vidu da se na ovaj film čekalo 27 godina.
„Ja sam dobio poziv od producenata Vladana Anđelkovića i Nemanje Mićića da radim ovaj film. Apsolutno sam bio svestan da je ozbiljna i mnogo škakljiva tema, ali mislim da mora da se ispriča. Svi narodi su govorili i govore o svojim ranama. Pogledajte Jevreje, snimili su sto filmova o Aušvicu, ako ne i više, ali im je pomoglo. I Nemcima je pomoglo da nikad tako nešto više ne urade. Radio sam neke nemačke filmove i unučad nacista imaju ozbiljan otklon od nacizma, a mi, na ovim prostorima smo sve zataškali i onda je isplivalo ponovo“, naglašava reditelj.
Nije loše, smatra, sačekati i sa distance govoriti o bolnim događajima:
„Vidimo sada ono što ne bismo mogli da je film snimljen devedesetih. Nije loše sačekati, ali je greška što nismo pričali šta se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije. U komunizmu su zataškane sve rane, pa su isplivale grozne. Mislim da je ovaj film dobar da neke naše rane zalečimo, ako je to uopšte moguće“.
Antiratni film
Radunovićevo ostvarenje je po objavljivanju trejlera izazvalo negativne reakcije u Hrvatskoj.
„Znao sam da će izazvati reakcije i kakve će biti. Samo bih voleo da ljudi prvo odgledaju film pre nego što zauzmu stav o njemu. Otvoren sam za bilo kakvu kritiku. Već su objavljeni grozni tekstovi u Hrvatskoj, a niko nije video nijedan kadar. `Oluja` je antiratni film. Bavi se stradanjem malih ljudi kojih ima na svakoj strani i voleo bih kada bi ga svi pogledali.
Užasnih priča ima svuda i ne bih voleo da moj film postane dnevno politička tema“, kaže autor.
Ne očekuje da će inostrani festivali biti zainteresovani da prikažu njegov film:
„Postoji svetski narativ prema Srbima i bilo koji film koji ga ruši ne prolazi. Radio sam ruski film sa rediteljem koji se zove Bakur Bakuradze o srpskom generalu koji se krije od Haga.
Bakuradze se pre toga takmičio u Kanu sa filmom „Lovac“, a film „Brat Dejan“ nijedan festival nije hteo da prikaže. Ja svakako film nisam radio zbog nagrada, već da ispričam važnu priču“.
sputnikportal.rs, Marija Jakovljević
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
Razonoda
Komentari (0)