SRBI OBELEŽAVAJU NEDELJU PRAŠTANJA Na današnji dan se veruje da treba uraditi samo jedno!

Uveče tog dana, pred sam početak Velikog Posta, u hramovima se obavlja obred uzajamnog praštanja, i mi - mireći se jedni sa drugima - ulazimo u post, u period čišćenja, produbljivanja i osvećenja naših života.

Savest čoveka je ta tajanstvena dubina naše svesti iz koje nam dolazi osećanje kajanja i ta snažna čežnja za očišćenjem, obnovom i promenom našeg života. I upravo to osećanje kajanja, taj glas savesti, jeste ono što nas vodi ka prvom koraku na putu očišćenja, ka želji da oprostimo i da nam bude oprošteno, ka toj "nedelji praštanja". Zašto?

Zašto se u nama - istovremeno sa buđenjem naše savesti - javlja baš ta neodoljiva želja da praštamo i da nam bude oprošteno, i to kao prvi zahtev koji savest upućuje našoj svesti? Zato što savest otkriva našem saznanju da je suština našeg zla i nepravde u otuđenju od drugih i grehu prema drugima, piše portal www.cudo.rs

Dostojevski je kroz usta starca Zosime rekao: "Svako je pred svima kriv za sve...". Ove reči nam - na prvi pogled - izgledaju ne samo kao neodrživo preuveličavanje, već kao i potpuni apsurd.

Foto: Shutterstock

Sledeći odlomak preuzet je iz knjige Protojereja Aleksandra Šmemana, pod nazivom ,,Tajne praznika'': 

"Po čemu sam ja kriv pred drugima?" - uvređeno i nadmeno protestuje naš razum, naše "spoljašnje" saznanje. Što se tiče "moralа", svi će se, po svoj prilici, složiti sa tim da čovek bez sumnje mora biti u svom životu pred nekim i zbog nečega kriv. Međutim, zagovornici takvog "moralа" nas umiruju tvrdnjom da je to nešto što je sasvim "normalno" za ljudski život.

,,Ostavimo razum njegovoj nadmenoј pomеtenosti, оstavimo i moral njegovim objašnjenjima i opravdanjima. Poslušajmo savest, tamo unutra, duboko, duboko u nama, gde nam tihi, ali i strogi и bеspoštedni glas govori: kriv si! U čemu je ta moja krivica? Ne, ona nije ni u jednoj pojedinačnoj uvredi i svađi koju sam imao sa bližnjima, jer je to nešto što je u ljudskom životu zaista neizbežno. Ta krivica nije ni u mojim površnim prepirkama sa drugima, niti u mojim beznačajnim ljutnjama.

Ne, to je jedna sasvim drugačija krivica, krivica kojoj nеnadano počinjem da postajem svestan, shvatajući da se radi o samoljublju koje je zahvatilo same temelje moga života, koje u potpunosti prožima taj moj život, zbog koga sam se otuđio i udaljio od "drugoga", od "drugih", počevši da svakog "drugog" i sve "druge" doživljavam isključivo kao sredstvo.''

Čak i onda kada nekog volim, ta ljubav je iznutra zatrovana i osakaćena mojom egocentričnošću: kao da i u ljubavi želim da volim samo sebe. Savest, i jedino savest, može čoveku da sa bespoštednom jasnošću pokaže svet kao svet u komе se svako bori protiv svakogа, kao svet u komе vаže isklјučivo pravila "napada" i "odbrane", kao arenu nemilosrdne borbe za životni opstanak. Stalno mislimo da su drugi ti koji čine nepravdu, mrze i prolijevaju krv.

Druge države, drugi narodi, druge vlade. Ali, pogledajmo malo u sebe i shvatićemo da je upravo u nama glavni izvor tog otuđenja i tih deoba, te borbe svih sa svima na koju trošimo ceo svoj život i na koju se svodi ceo naš život.

I tek kada to osetimo u sebi, kada to shvatimo postajemo sposobni da unutrašnjim sluhom čujemo istinu reči F. M. Dostojevskog: "Svako je pred svima kriv za sve", kao i istinu reči Svetog Serafima Sarovskog koji kaže: "Smiri se i oko tebe će se spasti hiljade..."

Foto: Shutterstock

Ovaj odlomak ističe unutarnju borbu svakog pojedinca sa sobom i sa svetom oko sebe. Čovek, prema autoru, često svoju ljubav prema drugima doživljava kao sredstvo za svoje lične ciljeve, što je posledica egoističnosti koja prožima njegov život. Autor naglašava da je savest jedini putokaz ka razumevanju sveta kao mesta gde se svi bore protiv svih, gde vladaju pravila napada i odbrane, gde se život svodi na bespoštednu borbu za opstanak.

Umesto da krivicu za nepravdu, mržnju i nasilje prebacujemo na druge ljude, druge države ili vlade, autor nas podstiče da pogledamo u sebe i shvatimo da je glavni izvor problema upravo u nama samima. Tek kada to shvatimo, kada se suočimo sa sobom, postajemo sposobni da čujemo istinu o univerzalnoj krivici koju nosimo svako za sve, kako je to izrazio Fjodor Mihajlovič Dostojevski.

Ovo prepoznavanje svoje krivice otvara put ka smirenju, kako je rekao Sveti Serafim Sarovski, čime se može spasiti mnogo života oko nas.

Autor sugeriše da pravo iskupljenje dolazi kroz unutrašnji mir i spoznaju vlastite grešnosti, te kroz opraštanje drugima i traženje oprosta. To je početak duhovnog preporoda koji nas može izvesti iz otuđenosti i borbe u kojoj provodimo ceo svoj život.

Oprostiti drugima i primiti oproštaj od njih! To je istinski povratak sa otuđenosti ka jedinstvu, sa mržnje ka ljubavi, sa razdvojenosti ka sjedinjenju. Jer oprostiti drugima uopšte nije jednostavno.

Često govorimo o tome da više "ni ne obraćamo pažnju" na nedostatke drugih ljudi - i još gore - da smo "digli ruke od njih". Zar to nije ravnodušnost, zar to nije prezir, zar to nije cinizam?

Može oprostiti i primiti oproštaj samo onaj ko je svim svojim bićem osetio i shvatio sav užas odsustva ljubavi u svetu, svu duboku tugu čovekove samoće na koju je čovek osudio sebe svojim sebičlukom i svojom gordosti. Sve to u sebi sadrži molitva koju Crkva na nedelju praštanja upućuje Bogu: "Ne okreni lice svoje od mene, jer tugujem..."

BONUS VIDEO 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI