ŠTA SLAVITE 14. FEBRUARA Neki praznuje danas Svetog Trifuna, a neki Svetog Valentina , evo koji nam je bliži

Englezi, koji se smatraju rodonačelnicima praznovanja Dana zaljubljenih, kažu da, ako se dvoje mladih sretnu u rano jutro 14. februara, biće osuđeni na večnu ljubav! Na drugoj strani, pravoslavni kalendar taj dan vezuje uz svetog Trifuna koji je bio obdaren velikim isceliteljskim moćima.

U našem narodu je ovaj svetac veoma omiljen i na njegov dan se mnogo gata.

Ljubav nije čudo, ali zato čini čudesa. Živimo u vremenu u kome nas samo čudo može spasiti, a iskreno se nadamo i - ljubav. Vrteći se u tom krugu stižemo do dana svetog Valentina, ili kako se još naziva, Dana zaljubljenih.

Reč je o prazniku koji slave oni koji veruju u ljubav i koji su duboko svesni toga da ovo najdivnije osećanje može opstati jedino ako ga delimo sa drugima. Običaj zato i jeste da se na ovaj dan, 14. februara, setite svih onih koje volite nekim lepim prigodnim poklonom, koji uopšte ne mora da bude skup, jer on je u stvari, simbol darova naše beskrajne ljubavi prema toj voljenoj osobi. Šta je uostalom ljubav, nego pažnja i mogućnost da se osećamo dobro dok smo sa nekim u društvu.

Inače, i sam običaj darivanja vodi nas u najdrevnija vremena. Blizak je sa obredima vezanim uz godišnja doba i cikluse, kojima je svrha da privuku zaštitu i naklonost bogova, kraljeva i nepoznatih sila. Zato i poklanjamo na novu godinu, rođenda, godišnjicu braka i, naravno na Valentinovo.

Mada, treba priznati, da je praznik ljubavi koji se u zapadnom svetu obeležava 14. februara prilično neizvesnog porekla. Pravoslavni kalendar taj dan vezuje uz ime svetog Trifuna, siromašnog guščara iz Frigije koji je bio obdaren velikim isceliteljskim moćima, a u narodu je ovaj svetac jako omiljen i na njegov dan se mnogo gata!

Neizvestan je i lik sveca kojim se u zapadnoj tradiciji inspiriše taj dan zaljubljenih. Zna se jedino da se u srednjem veku u Engleskoj i Francuskoj govorilo da 14. februara ptice počinju da se pare, pa i jedna venecijanska izreka tako kaže: 'Za sveti Valent ševa pravi gnezdo'.

    
 Ali, ko je taj Valentin koji je vekovima 'bog zaštitnik zaljubljenih? Rečeno je da je I sam njegov lik prilično je neizvestan, tim pre što su, izgleda, postojala dva Valentina. Pa opet, obično se govori o biskupu Valentinu koji je pogubljen 14. februara 270. godine, i čiji su ostaci, zamislite, pronađeni pre pola veka u gradu srednje Italije Terniju, u podzemnim hodnicima bazilike koja je njemu posvećena.

Predanja kažu da je Valentin bio veoma omiljen u narodu, što je dovodilo do besa imperatora Klaudija Gotika. Pozvao ga je zato na svoj dvor u Rim, želeći da ga vidi i lično ispita. I, kako to priča jakob de Veragin u 'Zlatnoj legendi', car je bio toliko opčinjen Valentinovom mudrošću da nije imao srca da ga otvoreno osudi.

Umesto toga  ga je prepustio jednom plemiću. Taj čovek je imao slepu kćerku i zarekao se da će učiniti sve ono što Valentin bude tražio ako devojka ponovo progleda. Valentin se posvetio molitvama i napravio je čudo. Glas o tome se pročuo i svi su, kaže predanje prihvatili veru u ljubav punim bićem. Tada je imperator naredio da Valentin bude pogubljen.

Građani živopisnog Ternija Valentina su proglasili svojim zaštitnikom sredinom 17. veka, preciznije 1664. godine. Na njegov dan u ovom gradu proglašavaju dobitnike nagrade, koja se po tradiciji dodeljuje onima koji, poput Valentina, 'svoju ljubav nesebično dele sa drugima'.

SVETI TRIFUN

 Istočno hrišćanstvo, kao što već rekosmo, 14. februar vezuje uz ime svetog Trifuna, koji je prevashodno zaštitnik vinograda i vina. U Šumadiji ga slave kao takozvani zavetni dan, jer se smatra da on štiti od poplave i grada. Sveti Trifun je, po verovanju, takođe i čuvar raznog bilja, a u narodu se smatra da se njegovim  danom završava zima.

Dakle, to je vreme buđenja prirode, ali i ljudi i ljubavi. A magija novih početaka uvek je imala značajna uporišta u čovekovoj svesti, pa zato i nije čudo što se na ovaj dan u našem narodu puno gata, ne bi li se na taj način otkrili nagoveštaji nadolazeće budućnosti.

Sveti Trifun je rođen u selu Kampsadi u Frigiji, roditelji su mu bili siromašni. I još od samog detinjstva na njemu je bila velika blagodat Božja, te je imao dar da isceljuje bolesne, i da izgoni zle duhove. U to vreme vladara Rimskog carstva bio je car Gordijan III, čija je ćerka Gordijana naprasno poludela. Svi lekari u carstvu nisu mogli da je izleče. Tada zli duh iz devojke progovori i reče da njega niko ne može isterati, osim, ugodnika Božjeg, Trifuna.

   

Car naredi da se na dvor dovedu svi ljudi iz carstva koji su se zvali Trifun. Pravog Trifuna su doveli u Rim gde je iscelio carevu ćerku. Car mu podari mnoge darove, koje Trifun pri povratku razdeli siromasima. U svom selu produži ovaj sveti mladić da čuva guske i moli se Bogu. Kada se zacari hristoborni Dekije Trajan, u velikim progonima koje tada naredi car i sveti Trifun bi mučen za Hrista.

No, on podnese sva mučenja s radošću velikom, govoreći: "O kad bih se mogao udostojiti, da ognjem i mukama skončam za ime Isusa Hrista Gospoda i Boga moga!" Sve muke ništa mu ne naškodiše, i mučitelji ga posekoše mačem. Pred smrt Trifun se pomoli Bogu i predade dušu svoju Tvorcu svome 250. godine. U pravoslavnoj crkvi praznuje se 14. februara po novom, odnosno 1. februara po starom kalendaru.  

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI