SVAKO SELO IMA OVO DRVO Ukoliko ga neko oskrnavi, veruje se da će mu se desiti nesreća

Kao simbol života, u neprestanom razvoju i u uspinjanju prema nebu, drvo ukazuje na celokupni simbolizam uspravnosti. Sa druge strane, ono služi kao simbol cikličnog karaktera kosmičke evolucije: smrti i preporoda.

Drvo povezuje i tri nivoa kosmosa: podzemlje, korenjem kojim rije dubine i u njih se zavlači; površinu zemlje, deblom i donjim granama; visine, gornjim granama i vrhom jer njih privlači svetlost neba. Među korenjem puze gmizavci, u krošnji lete ptice – drvo povezuje podzemni i nadzemni svet. Okuplja i sve prirodne elemente: njegovim sokom teče voda; zemlja mu korenjem ulazi u telo; vazduh mu hrani lišće, a vatra izbije kad ga trljamo.

Sa dolaskim hrišćanstva paganski kult drveta nije srušen, već je samo asimilovan i pretvoren u Zapis. Ne, ne mislimo u papir, već na drvo koje predstavlja svetinju za mesto u kome se nalazi.

Srpska pravoslavna crkva se vrlo brzo izmirila sa kultom biljaka i drveća. Kako su paganski rituali bili duboko ukorenjeni u slovensko stanovništvo, dolaskom hrićanstva su počeli da poprimaju tamniju notu, iako su se oduvek vezivali za magijske i obredne radnje. Crkva je ubrzo takve prakse najstrože zabranila proglašavajući ih satanskim. Međutim, jedan ritual je uspeo da se održi, a to je verovanje u magijsku moć drveta i radnje koje omogućavaju da se ona ispolji; za neke vrste se verovalo da potiču od samih bogova i da oni u njima stanuju (hrast). Danas se ta drveća zovu Zapisima.

Veselin Čajkanovć, najznačajniji istraživač narodne religije pre II svetskog rata, i jedan od najznačajnijih istraživača na tom polju uopšte zapisao je u svojoj knjizi "Mit i religija u Srba":

"Kult drveta i biljaka jedini je od starih kultova sa kojim se crkva, naročito naša pravoslavna, brzo i bezuslovno izmirila, tako da on danas u njoj ima naročito svoje mesto i svoju simvoliku. Kao što se u starim religijama nijedna kultna radnja, ni molitva, ni žrtva, nisu mogle ni zamisliti bez manipulacija sa grančicama kakvog svetog drveta, tako se u nas ne može izvršiti vodoosvećenje bez bosiljka; i kada naše stare žene, idući u crkvu, nose u ruci bosiljak ili, u Primorju, grančicu masline, one čine isto što i savremenici Sofoklovi, koji su, idući u hram, obavezno nosili svete grančice u ruci".

"Koliko je naša crkva pokazala malo interesovanje da ratuje protiv starinskog kulta drveta, najbolje se vidi iz činjenice da u kultu svetoga drveta, zapisa, u adoriranju njegovom i prinošenju žrtava njemu, uzimaju učešća i sveštenici. Sve to učinilo je da je kult drveta i biljaka u našem narodu i danas još neobično svež i jak".

Zapis je, u Srbiji, drvo koje predstavlja svetinju za selo na čijem području se nalazi. Drvo postaje zapis činom osveštenja, pri čemu se u njegovu koru urezuje krst. Za zapis se bira krupno drvo, prvenstveno hrast, a ređe cer, brest, jasen i divlja kruška. Pored njega može biti postavljen krst (često kameni), a okolni prostor može biti ograđen.

Zapis je tabuirano drvo: veruje se da će onoga ko se usudi da ga poseče ili na drugi način ošteti zadesiti velika nesreća. Na njega se ne sme penjati ili pod njim spavati, plodovi mu se ne smeju kidati niti grane lomiti. Čak ni same od sebe otpale grane se ne smeju sakupljati. Selo može imati više zapisa: glavni zapis u naselju ili pored njega, i nekoliko drugih obično odabranih tako da okružuju seosko područje sa svih strana.

Ono je pandan crkvi, svojevrsan hram u kome je granica između paganstva i hrišćanstva pomirena. Veselin Čajkanović zapisao je i ovo:

"U jednoj našoj legendi priča se kako nekakav car nije nikada išao u crkvu da se Bogu moli (jer mu se tu 'nije dalo'), nego je to činio pod kruškom (kruščica je moja crkvica) i njegove molitve tu imale su toliko uspeha da se on posvetio. Nije nemoguće da i u poznatoj lepoj srpskoj legendi 'Ko manje ište, više mu se daje' imamo tamnu uspomenu na kult koji se vršio pod kruškom kao svetim drvetom: čuvanje kruške u tom slučaju imalo bi se shvatiti kao ostatak kulta koji je činjen kruški, i tek tada bilo bi jasno nešto što se iz današnje priče ne vidi - naime, zbog čega su bila nagrađena braća koja su krušku čuvala".

Običaji na Zapisu 

Zapis ima bitnu ulogu u obredima vezanim za krstonoše ili litije, seoski praznik koji se održava najčešće između Vaskrsa i Petrovskih poklada (prva nedelja po Duhovima). U nekim selima je ovaj praznik spojen sa seoskom slavom, te se njegovi obredi izvode tog dana, dok je u drugima sasvim odbačen.

Krstonoše započinju okupljanjem naroda kod crkve i formiranjem litije sa krstom, ikonom i crkvenim barjacima na čelu. Litija obilazi atar sela, pri čemu se zaustavlja kod zapisa i pojedinih raskršća gde sveštenik očita molitve, pa ide dalje u krug sve dok se ne vrati do crkve. Pri tome se na svakom zapisu obnovi urezani krst, i drvo se okadi. U istočnoj Srbiji se u drvetu provrti rupa u koju se sipaju ulje i tamjan. Devojke i momci u litiji pevaju: "Od dva klasa šinik žita, od dve gidže čabar vina".

Glavno bogosluženje za ovaj praznik održava se kod glavnog zapisa, ili u crkvi nakon povratka litije. Tokom bogosluženja, sveštenik i lice izabrano za domaćina litije izvode obred lomljenja kolača (okrugle obredne pogače). Kolač se okrene tri puta sleva nadesno, a zatim se prelomi na dve polovine. Jedna polovina se preda svešteniku, a druga osobi koja će biti domaćin litije naredne godine. Pod glavnim zapisom se često priredi gozba za učesnike u litiji, a može se i kolo zaigrati. Nekad se tu klala ovca tako da krv životinje šikne na stablo i korenje zapisa.

Neka sela praznuju dan sećanja na pretrpljenu nesreću, kao što je poplava, požar, ili udar groma. Bogosluženje za ovaj praznik, poznat pod imenom zavetina, može se takođe održati kod zapisa.

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI