AKO STE IZGUBILI BLISKU OSOBU, OVE OBIČAJE MORATE POŠTOVATI Evo koliko dugo se nosi crnina, a jedna stvar je obavezna!
Ova praksa traje godinu dana, a tokom tog perioda rodbina ne učestvuje u veseljima, ne igra i ne peva.
Danas se crnina obavezno nosi do 40 dana, a po želji može trajati i do pola godine ili godinu.
Ipak, bez obzira na trenutak smrti u porodici, obavezno se slavi krsna slava, što se smatra važnim jer se u molitvama za slavu molimo za duše preminulih srodnika.
Preporučuje se da se tokom godine dana posle smrti ne organizuju veselja u kući, kao što su svadbe, žurke ili igranke.
U vezi sa običajima o sahranama, dobro je konsultovati se sa sveštenikom, jer se običaji razlikuju u raznim krajevima, i ovde nije moguće generalizovati koji je običaj ispravan.
Prema hrišćanskom učenju, smrt se shvata kao „kazna za greh“, odnosno posledica Adamovog greha prema Bogu.
U prvobitnom Božjem planu, prelazak iz zemaljskog života u večnost trebao je biti bezbolan, nalik preobražaju duše i tela, poput leptira koji se uzdiže na krilima ka nebu.
Da li ste čuli za ove narodne običaje vezane za smrt bliske osobe?
Svaki pogreb prati niz običaja u Srbiji, što je rezultat karakterističnih navika i rituala svakog kraja. U prošlosti su ljudi najčešće umirali u svojim kućama, a narodna verovanja vezana za sahrane nastala su u kontekstu smrti najbližih.
U nekim mestima, na primer, svi članovi porodice moraju ostati budni kada dođe do smrti. Smatra se da smrt predstavlja stanje slično spavanju i da postoji opasnost da se pokojnik „sretne“ s osobom koja je zaspala, što može dovesti do njenog umrla.
Ukoliko osoba umre s otvorenim očima, onaj koji je prvi ugleda može umreti za njom. Takođe, veruje se da ako pokojnik u trenutku smrti ima šibice u džepu, postoji rizik da se vrati kao vampir.
Iz ovog verovanja potiče i praksa ubadanja pokojnika iglom kako se ne bi vratio.
Nakon smrti, sva ogledala u kući se prekrivaju kako se duh pokojnika ne bi mogao zarobiti u ogledalu i ostati među živima. U okolini Valjeva, prozori i vrata se otvaraju, a nameštaj, pa čak i posuđe, okreće naopako.
Voda u kojoj se preminuli kupa smatra se nečistom i može učiniti nažao onome ko je prospe ispred svoje kuće.
Mrtvo telo se takođe smatra štetnim po životinje i biljke, zbog čega pogrebna povorka ne bi trebala prolaziti preko polja, livada ili kroz stado.
U nekim ruralnim krajevima Srbije smatra se da rođaci rođeni u istom mesecu imaju istu sudbinu, te da smrću jednog brzo nastupa smrt drugog. Da bi se to izbeglo, prilikom organizovanja sahrana vrši se „otkup“ mrtvaka.
U okolini Zaječara, rodbina i prijatelji na groblju gađaju jedni druge komadima zemlje, verujući da će pogođeni „biti srećni“ i neće umreti sledeći.
U nekim delovima se na pogrebu gađa strelom, a onaj ko pogodi metu stiče imovinu pokojnika.
Prema verovanjima, sa groblja se ne treba vraćati istim putem kako bi pokojnikova duša mogla pronaći put do kuće.
Tradicionalni ritual uključuje pravljenje lutke sa likom preminulog, koju žene iz najuže porodice peru i oblače svakodnevno. U slučaju muške osobe, ovaj običaj traje dve i po godine, dok za žene traje dve godine, nakon čega se lutka odnosi na grob.
Pored toga, postoje verovanja i običaji nakon sahrane koji su posebno izraženi u vlaškom kraju. Na primer, ljudi koji se nađu na sofri ne smeju da ustanu sve dok najstarija osoba za stolom ne završi ručak, kako bi se mlađi zaštitili od prerane smrti.
BONUS VIDEO
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
možda vas zanima
povezane vesti
Komentari (0)