NEKADA JE BIO NAJBOLJI, A SADA JE UZ NAJBOLJE Dragomir Vujković: Ulog je bilo prevelik - svetsko zlato ili oko! (FOTO, VIDEO)
Dragomir Vujković (68) je 13 godina bio reprezentativac Jugoslavije, pet godina kapiten nacionalnog tima, odradio 127 borbi.
Pet puta bio je najbolji na Balkanu, dva puta na Mediteranu, šest puta uzastopno prvak države od 1972, sa svetskih prvenstava ima dva srebra, u srednjoj kategoriji sa 1. SP u Havani 1974. i u teškoj kategoriji sa 2. SP 1978. u Beogradu.
Tada ga je pobedio Kubanac Teofilo Stivenson u dupke punoj dvorani „Pionir“.
Kolika je to samo čast bila nadmetati se protiv možda i najboljeg amaterskog borca u istoriji govori podatak da se Stivenson pojavio prvi put na OI 1972. u Minhenu i u vreme kada su nokauti bili retkost prvo je na pod slao Poljaka, potom Amerikanca, u polufinalu Nemca, a u finalu, valjda od straha, Rumun Aleksa se nije ni pojavio u ringu.
TANJUG/STRAHINJA ACIMOVIC
Teofilo je od 1972. do 1980. bio nenadmašan, u riznicu je spremio tri svetska i tri olimpijska zlata.
- Šta je milion dolara u poređenju sa ljubavlju osam miliona Kubanaca? Ne bih menjao delić moje Kube za sve pare koje oni mogu da mi daju - zborio je tada Stivenson, posle vođe revolucije Fidela Fastra možda i najpopularniji Kubanac.
- Bio je bolji od svih nas. Bio je bolji od Alija, od Frejzera, od mene. Bio je najbolji svih vremena. Da je bio profesionalac, vladao bi dugo i neprikosnoveno, kao što je vladao u amaterskom ringu - rekao je legendarni Džordž Formen, čovek koji se nikoga nije plašio.
Sada znate na koga se 1978. namerio Vujković, po koga je još jedan Kubanac, Martinez, bio koban na OI 1976. u četvrtfinalu.
Seća se tih vremena, s radošću, Dragomir.
- Vratio bih se prvo na 1974. i Kubu, Havanu, gde sam prvi put učestvovao. To je bilo 1. SP, osvojio sam bronzanu medalju. Četiri godine kasnije sam iz srednje otišao u tešku kategoriju i sa 82 kile borio se sa kolosima, svi preko 100 kila. Tada je bila samo teška kategorija. Imao sam četiri borbe, prva Poljak Skeč, druga Suvandžijev iz Bugarske, prvak Evrope, treća Farhangenel iz Istočne Nemačke, sve sam ih dobio.
Onda je usledilo finale sa najboljim amaterskim bokserom svih vremena.
- Moram da naglasim da je tada ceo svet bio ovde, niko nije bojkotovao turnir. U finalu nas šest, Fazlija Šaćirović, Bratislav Ristić, Memet Bogujevci, Miodrag Perunović, Tadija Kačar i ja. Svi smo bili dobro pripremljeni, imali smo zaostavštinu od Mate Parlova, koji je vodio treninge do 1975. kada je otišao u profesionalce. Mi smo pod tim trenažnim procesom stalno trenirali i toliku spremnost i snagu imali da nam se Rusi i Kubanci nisu mogli posebno odupreti. Jesu nas pobeđivali, ali su uvek odlučivale nijanse.
TANJUG/STRAHINJA ACIMOVIC
Proganja li Vas možda ta 1978. i poraz u finalu?
- U polufinalu sam imao, kako ga je Nikita nazvao, Čeličnu kasu, Istočni Nemac od 106 kila Jirgen Farhangel. Morao sam da upotrebim najveću snagu i inteligenciju da pobedim takvu mašineriju. U poslednjoj minuti treće runde pukla mi je arkada. Završio sam meč, pobedio. Ali, trebalo je za dva dana izađi na megdan Teofilu Stivensonu, najboljem amaterskom bokseru sveta. Tu je veliku ulogu odigrao doktor Branko Ostojić, naš vrhunski lekar, dugo godina nas je pazio. Tri sata sam bio na na šivenju! Posle dva dana sam ušao u ring sa Kubancem sa arkadom na kojoj je bilo šest šavova. Ne bi to smelo, ali su stručni lekari to vešto prikrili. Sa takvom povredom sam odboksovao prvu rundu fenomenalno želeći, pošto su pre mene sva petorica naša izgubila finala, da ne ostanemo bez zlata na svom terenu. Sve sam upotrebio i dobio prvu rundu, ali dobio sam kritičan udarac. Pitao me trener da li da prekidamo. Počela je arkada, na mestu rane, da kljuje, boli. Mislio sam da će sve da pukne. Teška srca sam odustao od dalje borbe, želeo sam da pokušam, ali slušajući lekare, da je očni živac blizu, da rizikujem oko, odustao sam. Mnogo mi je bilo krivo. Znam da je to bila velika šansa, jer je tada SP održavano na svake četiri godine. Da sam dobio Stivensona to bi bila svetska senzacija, da pobedim takvog kolosa.
Izgubiti se sme, ali ne i dobiti batine
S. Sudar
Dragomir secira domaći boks, nalazi uzrok problema...
- Proći će i ovo Svetsko prvenstvo. Jugoistočna Srbija, Šumadija, Beograd, Vojvodina... u svim tim delovima, to dosta dugo pričam, moramo obnoviti rad u klubovima. Ti momci moraju da boksuju svake ili svake druge nedelje. Kao mlađi moraju u toku godine da imaju najmanje 30 mečeva da bi dobili iskustvo još kao juniori. Kao što nijedan Rus, ja to dobro znam, Kubanac ili Ukrajinac, nijedan mladi bosker do 18. godine ne dođe bez 100 mečeva u karijeri. Svi oni već u tom dobu imaju izuzetno iskustvo. Uz rad trenera i edukatora mora da se obezbedi da se ne povređuju, jer je to najgora stvar. Pustiš boksera nespremnog u ring i želiš da pobedi. Ne može! On mora biti spreman i obučen da kao mlad može da izgubi, ali ne i da dobije batine i povredi se. Tu se mora paziti! Onda sa tim iskustvom kad dođe u 18, 19. godinu možeš mu organizovati takve pripreme da mu patike budu mokre. U moje doba nijedan večernji trening nismo završili da nam ne budu patike mokre. To se danas ne dešava. Ovi naši momci, bio sam sa njima na pripremama nekoliko puta, to se nijednom nije desilo, nijednog nisam video mokrih nogu! Ne mora to svaki dan, ali pred velika, vrhunska takmičenja oni moraju biti totalno spremni. To je situacija kad ga psihički pripremiš, i kad mu kažeš ti si spreman, a on zna ko sam ja, jer sam deset, jedanaest godina bio u svetskom vrhu, pa kad mu ja to kažem on mora da veruje u mene, ja sam taj autoritet. Kad on završi drugu rundu i ja mu kažem: „Bato, sve si odradio, zadnja runda je ta, nema srljanja, idemo sada taktički, malo si u prednosti u odnosu na njega, zadrži je i daj malo više...“ to je ta naša bokserska „snaga“. Rekao je to i Slaviša Čurović, koji nam je mnogo pomogao. Ovi momci gledaju TV, pa postanu svesni da su tu ljudi iz javnog, ali i nekog drugog života, da nas svi podržavaju, žele nam bolje. Tada će i oni prihvatiti da bolje treniraju, da budu ozbiljniji, da budu u tom trenažnom procesu koji je mnogo važan...
TANJUG/STRAHINJA ACIMOVIC
Čast je bila boriti se protiv najboljeg na svetu?
- Čast je kada ti čuveni Branko Pešić, tada gradonačelnik Beograda, inače veliki poznavalac i ljubitelj boksa, da podršku i kaže - dobro si to odradio. Bio sam presrećan! Tako sada isto i naš predsednik Vučić, koji je iz boksa otišao u politiku (osam godina je bio predsednik kluba Pinki) i koji mnogo voli boks, podržava nas. Sa jedne strane velika finansijska injekcija, a sa druge podrška koju nam je on dao. Mi samo treba da iskoristimo to i da te mlade zadržimo u boksu, damo im podstreka, pa da na kraju oni budu dostojni prestavnici Srbije. Kruna su Olimpijske igre, ali oni moraju i na Balkanijadi i na Mediteranu, u Evropi nas predstavljati sa nekom od medalja. Tako se popularizuje sport, doći će i veći publicitet kad mi donesemo medalju sa strane.
TANJUG/STRAHINJA ACIMOVIC
Priželjkuje Vujković odličja već za koji dan...
- Ovde bi bilo predivno da osvojimo dve medaljice i onda bi se dalje krenulo... Ovi momci moraju imati u toku godine bar dva puta pripreme, u toku nekih raspusta, pa da posle priprema od 15-20 dana idu na takmičenja, da to što su uradili prikažu negde, da li u Mađarskoj, Bugarskoj, negde... Bitno je i da u okruženju pobedimo nekoga, to je internacionalno iskustvo, to je izuzetno bitno!
Ko bi mogao da donese te dve medalje?
- Ne bih se usudio da prognoziram. Ne želim da vide da favorizujem nekoga. Imamo zadovoljstvo da nam je prišlo četiri, pet Rusa, oni mogu da ostvare medalju, dve. Mogu da kažem da ću biti uz borilište kada Babić bude boksovao. On me mnogo sluša kad sam pored ringa. Mislim da će i on osvojiti medalju.
Iz Beograda svi nose lepe utiske
TANJUG/STRAHINJA ACIMOVIC
Zadržao se Vujković na „prošlom“ dobu...
- Oko toga SP 1978. bi mogli dosta da pričamo. Nije bilo pompezno kao sada, ni ona dva na kojima sam učestvovao i posle ove koje sam gledao. Ovo je bilo najviše poneseno sa jednom velikom... Ipak je to plemeniti sport, uz svu muziku i ono što se prikazivalo. Hvala organizatoru i svima koji su učestvovali na otvaranju. Ne samo ja, već i iz ostalih zemalja kažu da je to jedno predivno veče bilo, sigurno će biti zabeleženo. Svi koji su došli poneće utiske da je u Beogradu i Srbiji održano SP na visokom nivou.
Ako povučete paralelu između 1978. i 2021, gde smo bili tada i gde smo sada?
- Tada je bila Juga i tada smo u svakoj kategoriji imali po četiri, pet jakih, ujednačenih boksera. Tu je selektor morao samo da selektuje pravog, veoma bitno - onog koji može da odradi svih pet, šest mečeva, a ne onog koji da sve u jednom meču, pa drugi meč ne može dalje da boksuje. Sada je druga situacija, malo smo zaspali, nismo radili sa tim mladim momcima, nismo imali u jednoj kategoriji nekoliko jakih takmičara, koji bi mogli jedan drugom da budu konkurentni, da bi kao takvi sa priprema došli i da mogu da se suprotstave kako Amerikancu, tako i Rusu.
Ličnim primerom dočarao je razliku.
- Boksovao sam od 1972. pa na gore sa strašno dobrim Rusima, gubio sam od Tarasenka, prvaka Evrope, Lemeševa, Riskijeva... To su sve bili vrhunski borci, svetski i olimpijski pobednici. Gubio sam ovde u Beogradu. Kao reprezentacija Juge jednom smo otišli u Ameriku, tri meča sam tamo pobedio. Za mene nije važilo pravilo da kad odem na stranu slabije boksujem. Inadžija sam, pobedio sam u sred Amerike, to je malo individualnih sportista uspelo, da pobedi u SAD tri meča.
TANJUG/STRAHINJA ACIMOVIC
Na pragu smo „obnove“ plemenite veštine u nas, kroz rezultate.
- Sada smo na pomolu obnavljanaja boksa. Nije to Jugoslavija, sada smo Srbija. Imamo mnogo talenata, ali ih gubimo kada dođu u 17, 18. godinu. Ne daje im se mnogo važnosti. Stručni savet mnogo fali. Nadam se da će Bokserski savez smoći snage da to podigne na viši nivo, da budemo pored tih momaka, da gledaju naše filmove, slušaju nas, da vide šta kubanski treneri ili ruski, ovde prisutni, kažu. Mi poznajemo mentalitet naših mladih dečaka. Mi ćemo samo to potvrditi i daćemo im snagu da što više ponavljaju i uče. Lično mogu da radim na tome da elemente odbrane usavrše toliko da svaki bokser posle karijere može da živi normačan život, da nema nikakav hendikep, ozbiljnije povrede. To je mnogo važno za mladog sportistu, ne samo u boksu, već uopšte u borilačkim sportovima, pa i rukometu, košarci, itd. Često se nespremni i nedovoljno obučeni sportisti povrede, to je normalno. Želeo bih da učestvujem u tom Stručnom savetu, da mlade momke podučim što je moguće, naročito elementimaa odbrane, da mogu da se paze i iz toga pravilno izvode ostale elemente. Publika voli našu plemenitu veštinu, kad napadneš i kad te protivnik napadne da znaš da se odbraniš i kontriraš udarac, to je nešto što navijači mnogo vole, a sudija odmah ubeleži kao poen.
Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
možda vas zanima
povezane vesti
Sport
Komentari (0)