U JEDNOJ JE UČESTVOVAO I PIKSI Predstavljamo Vam sedam najvećih pobeda reprezentacije svih vremena (VIDEO)

Pobeda u Lisabonu nad Portugalom, prvakom Evropom iz 2016. godine i osvajačem Lige nacija iz 2019. godine, sigurno će ući u istoriju kao jedna od deset najvećih i istoriji našeg fudbala. 

Predstavljamo Vam sedam najvećih pobeda reprezentacije, ne po rednim brojevima, a Vi ih sami ih poređajte onako kako mislite da bi trebalo. 

 

Jugoslavija – Engleska 1:0 (polufinale EP, 5. jun 1968)

Još jedno Evropsko prvenstvo koje je potvrdilo snagu jugoslovenskog fudbala bilo je ono u Italiji 1968. godine. „Plave“ je odmah na početku sačekao najteži mogući zadatak u tom trenutku – prvak sveta Engleska. Dugo se vodila ljuta bitka na gradskom stadionu u Firencu, selekcija koju je izabrao Rajko Mitić nije dala na sebe. Predvođena Draganom Džajićem, Ilijom Petkovićem, Blagojem Paunovićem, Draganom Holcerom i ostalima, uspela je da uzme meru i eliminiše aktuelnog prvaka sveta koji je na Apenine došao da pokori i Evropu. U tome je Engleze sprečio Dragan Džajić golom u 86. minutu čime je kasnije i zaslužio poziv u Tim sveta. Finale je bilo toliko epsko da je moralo da se odigra dva puta. Prvi meč sa Italijanima u Rimu završen je bez pobednika 1:1, da bi dva dana kasnije domaćin slavio sa 2:0 i osvojio titulu prvaka Evrope.

Jugoslavija – Danska (finale OI, 10. septembar 1960)

Jugoslavija je postala olimpijski šampion 1960. godine što je u to vreme i dalje bilo itekako prestižno. Milan Galić je kao kapiten predvodio svoju ekipu sve do finala, redom su padali UAE, Turska i Bugarska da bi voljom žreba posle 1:1 (nije bilo penala) "plavi" bili srećnije ruke od Italijana i prošli u finale. Jugosloveni su se za pehar, medalje i olimpijsku slavu borili protiv Danaca koje su na kraju rutinski savladali sa 3:1. Strelci su bili Galić, Matuš i Kostić, a fudbaler Partizana je zaradio isključenje zbog psovke koju je uputio arbitru Lo Belu. Italijan je dobro znao srpski jer je tokom Drugog svetskog rata svoj dug državi kao vojnik odužio u okupiranoj Jugoslaviji.

Jugoslavija - Španija 2:1 (osmina finala SP, 26. jun 1990)

Mnogi ljubitelji fudbala i dan danas se rado prisete Svetskog fudbalskog prvenstva koje je 1990. godine održano u Italiji. Reprezentacija SFRJ odigrala je nezaboravan meč protiv "crvene Furije" na kom je glavnu ulogu imao sadašnji selektor Srbije Dragan Stojković – Piksi.

U osmini finala Svetskog prvenstva na stadionu "Bentegodi" u Veorni, na megdan su izašle reprezentacije Jugoslavije i Španije. Jugoslavija je bila druga u Grupi D iza Zapadne Nemačke, dok su Španci bili najbolji u E Grupi ostavivši iza sebe Belgiju, Urugvaj i Južnu Koreju. Mreže su mirovale sve do 78. minuta, a onda je usledila majstorija Dragana Stojkovića Piksija koja se i danas prepričava. Posle jednog centaršuta Zlatka Vujovića, Srećko Katanec prebacuje loptu glavom na drugu stativu, a tamo je Piksi koji radi nešto što je obeležilo njegovu karijeru. Najpre pravi jedan od najgenijalnijih "lažnjaka" u istoriji Mondijala, šalje Martina Vaskeza "po burek", a onda rutinski šalje loptu iza leđa Andonija Zubizarete.

Prednost nije dugo trajala, svega pet minuta, Hulio Salinas je matirao Tomislava Ivkovića i doneo poravnanje. Do isteka regularnog dela nije bilo promena, pa se otišlo u produžetke. Posle samo dva minuta igre u prvom produžetku, slodbodan udarac za Jugoslaviju na oko 25 metara od gola, Piksijeva nova majstorija, lopta je u mreži, kao i Zubizareta koji se koprca u istoj – 2:1 za Jugoslaviju i plasman u četvrtfinale Mondijala. 
 

Srbija – Nemačka 1:0 (grupna faza SP, 18. jun 2010. godine)

Po prvi put je reprezentacija pod nazivom Srbija uspela da se plasira na neko veliko reprezentativno takmičenje. Euforija je bila ogromna, nedavno preminuli Radomir Antić je radio sjajan posao sa „orlovima“, ali početak Mundijala u Južnoj Africi nije obećavao. Nakon poraza od Gane u prvom kolu grupne faze usledio je okršaj sa Nemačkom. Nervozan početak meča sa obe strane, ali isključenje Klosea nam je svima podgrejao nadu da možemo do pobede. A onda, akcija sa desne strane, Žigić spušta loptu na ivicu peterca gde se našao Milan Jovanović koji ju je poslao iza leđa Nojera. Od silne radosti, Lane je upao u dubok kanal, ali na sreću nije bilo posledica. Junak je bio i Vladimir Stojković koji je odbranio penal Podolskom, u mojim očima i Raća Petrović koji nonšalantno baca „lažnjak“ na ivici sopstvenog peterca…

Nacija je imala velika očekivanja od fudbalera Jugoslavije koji su u Čile otputovali da naprave iskorak. Bila je to možda i najbolja generacija nekadašnje zajedničke države – Dragoslav Šekularac, Milan Galić, Milutin Šoškić, Josip Skoblar, Dražen Jerković… Zvanično olimpijski prvaci i evropski viceprvaci nisu dobro počeli Mundijal pošto su na startu poraženi od SSSR. Ipak, sa dve lagane pobede protiv Urugvaja i Kolumbije, Jugoslavija je stigla do četvrtfinala gde ih je čekala Zapadna Nemačka na čelu sa Sepom Herbergerom koji je pre Drugog svetskog rata takođe bio selektor Nemačke dve godine. I dva puta gubio od Jugoslavije. Drugačije nije bilo ni ovoga puta, Šekularac je zaludeo svoje čuvare, a Petar Radaković srušio Nemce za plasman u polufinale. Preko Čehoslovačke se nije moglo u tom trenutku, a Čileanci su uz domaćinsko suđenje pobedili Jugoslaviju u borbi za treće mesto.

Jugoslavija – Francuska 3:2 (grupna faza SP, 11. jun 1954. godine)

Nakon veličanstvene pobede u Beogradu nad Engleskom 5:0 u sklopu priprema za Svetsko prvenstvo u Švedskoj 1954. godine, činilo se da su izabranici Aleksandra Tirnanića konačno spremni za velika dela. U grupi sa Paragvajem, Škotskom i Francuskom savladani su samo „galski petlovi“ između dva remija. Nije dobro krenulo po Jugoslaviju koja je primila gol već u četvrtom minutu, naravno da je strelac bio legendarni Žist Fonten. Ali, to mu nije mnogo vredelo pošto su „plavi“ na krilima Aleksandra Petakovića i fantastičnog Todora Veselinovića uspeli da preokrenu rezultat u 63. minutu. Fonten nije dao mira Beari kojeg je matirao i u 85. minutu, ali je stigao ekspresan odgovor u vidu Veselinovića koji je svojim drugim golom tri minuta kasnije rešio pitanje pobednika. Jugu je eliminisala Zapadna Nemačka u četvrtfinalu, dok su Francuzi Mundijal završili kao treći na svetu.

Jugoslavija – Brazil 2:1 (grupna faza SP, 14. jul 1930)

Svi dobro poznajemo priču o momcima iz Montevidea, ali zbog čega je baš meč sa Brazilom najveća pobeda jugoslovenskog/srpskog fudbala? To je pobeda koja nas je direktno odvela u polufinale Svetskog prvenstva u Urugvaju gde je Jugoslaviji kasnije pripalo treće mesto zbog toga što je domaćin nakon eliminacije naše selekcije postao prvak sveta. Druga i ne manje važna činjenica jeste i ta da je Brazil i tada važio za jednu od najmoćnijih fudbalskih sila na svetu. Doći u Južnu Ameriku i pobediti „selekao“ praktično na domaćem tlu je podvig kojim malo ko može da se podiči. Treba znati da je ovaj uspeh ostvaren pod otežanim okolnostima budući da su hrvatski fudbaleri koji su činili okosnicu tima odbili da putuju u Montevideo zbog fudbalskog spora na relaciji Beograd-Zagreb.Iako su Aleksandar Tirnanić i Ivica Bek u prvom poluvremenu doveli Jugoslaviju do vođstva, to nije bilo lako sačuvati pošto je Preginjo u 62. minutu smanjio zaostatak svoje ekipe. Brazilci su jurišali na gol Milovana Jakšića koji je na kraju ispao heroj, a oduševljenje nisu krili ni sami Urugvajci koji su jednu od ulica u Montevideu nazvali po „El Grande Milovanu“.

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI