Usadio ŠAMPIONSKI DNK i vratio nas tamo gde pripadamo!

Na kormilo reprezentativne košarke došao je početkom 2014. godine. U prvim intervjuima davao je izjave koje su izazivale oprečne reakcije. Pa se tako moglo čuti da su Španci prvi i pravi cilj, da "crvena furija" mora biti mera kojom se uspeh selekcije Srbije meri. Veliki deo javnosti na takve izjave gledao je obazrivo, zašto?

Jednostavno je. Reprezentativni "uspesi" do 2014. govorili su da je od nekada "zemlje košarke" ostala samo njena senka. Srebro na Evropskom prvenstvu u Sloveniji 2009. godine, bila je jedina medalja od samostaljena države Srbije. Tada je Duda Ivković uspeo da koliko toliko konsoliduje brod koji je bio totalno posrnuo. Tako je 2010. godine Srbiji izmakla medalja, iako je bila očigledno pokradena u polufinalnom duelu Svetskog prvenstva protiv Turske.

Nakon tih "bljesaka" ponovo smo se našli - nigde. OI održane u Londonu 2012. godine bilu su druge uzastopne koje je naša selekcija propustila. Sledeće godine smo na Evropskom prvenstvu doževili šamarčinu od španske "kaznene ekspedicije" koja nas je u 1/4 finalu tukla sa 30 razlike! Da, 30 razlike, bilo je tada 90:60 za "crvenu furiju", i možda vam je sada jasnije zašto je deo javnosti pomalo čudno gledao izjave mladog selektora, koji je na to mesto došao bez ozbiljnog trenerskog iskustva.

Onda je došlo to čuveno Svetsko prvenstvo 2014. koje se igralo u Španiji. Svetski mediji su pred početak takmičenja mesecima pravili naslove u kojima je već bilo upisano finale SAD-Španija. Gotovo da niko nije obraćao pažnju na "Orlove", ruku na srce, ni domaći mediji nisu ispatili momke sa nekim većim očekivanjima. 

Turnir je počeo loše, pobede nad Egiptom i Iranom uz poraze od Brazila, Španije i Francuske u grupnoj fazi nisu nagoveštavali ništa specijalno sem još jedno bledo izdanje reprezentativne košarke. U osmini finala je čekala Grčka, neporažena u grupi. Onda se dešava nešto što svi znamo. Pala je Grčka, osvećeni su porazi od Brazila i Francsuke, a Srbija je došla do svoje srebrne medalje! Saša Đorđević u timu nije imao nijednog igrača iz NBA! Tada su boje Srbije branili igrači kao što su Ratko Katić, Vladimir Štimac, neafirmisani Stefan Jović i Nikola Kalinić. Ali Sale je ispunio obećano - srpska košarka se vratila tamo gde pripada, u svetski krem.

Dalje su ređani samo sjajni rezultati, 4. mesto na Evropskom prvenstvu 2015-te. pa zatim dva srebra na OI u Riju i Evropskom. Standardi su postavljeni visoko, ali ono što je plenilo više od samih rezultata bila je neverovatna atmosfera koja se stvorila oko nacionalnog tima. Za tu atmosferu niko nije toliko zaslužan kao, sada već, odlazeći selektor.

Ta energija, to ime koje svima nama odzvanja, taj stav pobednika i prkosa koji ne poznaje reč "predaja". Svi smo znali, čoveče, to je Sale Nacionale, on je izašao na teren i sasuo 41 poen onoj Sabonisovoj Litvaniji. On je dao onu čuvenu "tricu" Hrvatima i ugasio njihova nadanja da mogu da se nešto pitaju. To je onaj lik koji je uzeo loptu, pretrčao ceo teren, došao do linije za tri poena, karakteristično nadskočio i učinio KK Partizan besmrtnim klubom!

Taj šampionski nerv nam je toliko falio. Nismo mi zaboravili da igramo čuvenu igru pod obručima, ma kakvi. U ovim krajevima uvek se dobro baratalo tom narandžastom loptom. Ali smo izgubili veru u velike stvari. Zaboravili smo da su mnoge evopske selekcije učile od nas. Zaboravili smo da je košarka jedna mangupska igra koja je utkana u DNK ljudi sa ovih prostora. On nas je podsetio, vratio nam preko potrebnu veru i stav pobednika. On nam je doneo taj luksuz da je 5. mesto na Svetskom prvenstu neuspeh. Iako su jedina dva poraza došla od kasnijih fnialista, iako su pali "Ameri", to je neuspeh. Zašto? Pa čoveče mi smo Srbija, mi igramo najbolji basket. 

Za pomenuti stav i mnogo prelepih momenata ovaj tekst služi kao omaž jednoj istinskoj i živoj legendi.

Hvala za sve - Sale Nacionale.  

BONUS VIDEO:

Đorđević:Odlazim, vreme je!