Kako su Beograđani u prošlom i pretprošlom veku ispraćali staru i proslavljali Novu godinu tema je o kojoj su novine i tada kao i sada, možda čak i preciznije, pisale. Prvi pisani trag o veselju u novogodišnjoj noći objavljen 1850. godine.

„Nova 1850. godina stigla je u Beograd zavejana snegom”, pisao je list „Videlo”. „Poslednje predvečeri stare godine gradska banda svirala je po celoj varoši. Deset svirača dobro uvijenih u gunjeve, cupkalo je i sviralo gde god je bio razgrnut sneg. Krenuli su, kao što i pristoji, od Gospodske ulice pa potom na Varoš-kapiju i preko Zereka, gde gazde drže svoje radnje, do pijace pred opštinskom kućom. Već se spustio mrak kad su muzikanti završili svoj prvi pohod.”

Doduše, tada u Srbiji nije bilo dva kalendara i novo leto se nije dočekivalo dva puta. To je trajalo sve do 1920. godine, kada su Srbi zvanično prihvatili gregorijanski kalendar u već novoj državi, koja se zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, i vlast nije morala da daje preporuke da li se 14. januara praznuje ili radi.

Vratimo se na sredinu devetnaestog veka i prvim zapisima o dočeku Nove godine u srpskoj prestonici.

Novu godinu ljudi su dočekivali po kućama, a narod se radovao novom danu, kada se po tadašnjim običajima lomila vasilica, umešena od proje i paprene masti.

Anonimni hroničar ostavio je sliku nalik na istrgnute stranice starinskog romana.

Jedanaest godina kasnije, za doček 1861. godine, Beograd se nije mnogo izmenio. U Novu godinu ulazilo se bez jelki, lampiona i svetiljki. Samo su na raskršćima glavnih ulica gorele mešine s katranom nabijene na visoke motke. Zapaljeni katran kapao je na kaldrmu, na veliku radost i znatiželju okupljenih Beograđana.

Za doček 1890. godine, u Beogradu se već počeo osećati „duh Evrope”. Počeli su prvi „organizovani” dočeci u kafanama, u novinama su se čak pojavila dva oglasa:

„U kafani ’Kod pozorišta’ svoje vanredno šaljive predstave za isprat stare, a doček Nove godine, daje omiljeni šumadinski glumac Mijailo Bakić, Kragujevčanin, uz sudelovanje srpske koncert-pevačice, M. Petkovićeve, uz pratnju muzike. Ulazak je 50 para od osobe.”

U drugom oglasu piše:

„Babić, prvi srpski komičar, daje predstave sa najnovijim programom u kafani kod ’Ujedinjenja’, večeras uoči Nove godine. Ulazak je od osobe 60 para.”

Doček Nove 1901. godine ni po čemu nije bio osobit, premda je značio ulazak u novi 20. vek.

U listu „Mali žurnal” pojavio se sledeći oglas:

„U nedelju, 31. decembra, priređuje se zabava sa igrankom u kafani ’Crna mačka’ na Vračaru. Sopstvenik radnje moli svoje prijatelje i poznanike da ga izvole posetiti.”

Čak ni beogradske kafedžije, vešti reklameri, nisu se setili da doček ove Nove godine učine izuzetnijim od drugih. Nisu ni pomenuli da se dočekuje novo stoleće.

A u postprazničkom izdanju prestoničkih novina, o minuloj slavljeničkoj noći ne može se naći ništa više od jednog meteorološkog izveštaja:
„Osim u Beogradu, juče je padao sneg još i u svim mestima naše otadžbine: Negotinu, Zaječaru, Kragujevcu, Kraljevu, Požarevcu, Paraćinu i Šapcu.”

Novi vek kao da je doneo i novi odnos prema novogodišnjim noćima. Iz godine u godinu sve je više sjaja. Društva, klubovi i otmeni restorani počinju da organizuju dočeke. Iz novina saznajemo da su u „Ukrajini”, „Luksoru”, „Koloseumu”, „Slaviji” i „Unionu” poznati komičari zabavljali posetioce uz neizbežnu lutriju.

Tako je Bidža restorater, vlasnik „Manježa”, dao sledeći oglas:

„Prase i ćurka na lutriji. Krofna sa napoleonom. U gornjoj sali lumperaj, u donjoj igranka. Muzika i pesma bez kritike. Za posetu moli Milan, Bidža, restorater.”
Kratko, jasno i glasno!

Na zabavi beogradske štampe igralo se kolo koje je komponovao kapelnik Franja Pokorni. Na bari Veneciji je otvoreno klizalište, a kupci prasića preko 15 kila bili su oslobođeni trošarine. U centru varoši pojavili su se prvi automati. Mlađarija je tvrdila da su najbolji automati kod bakalina Nikolića:

– Ubaciš pet para, izađe čokolada!

A šereti su im na to odgovarali:

– Kvart terazijski je još bolji. Kad ubaciš kamen kroz prozor na kapiju izađe žandar.

U godinama koje slede Beograd je dobijao obrise prave evropske metropole. To se naročito osećalo na ispraćaju starog i dočeku novog leta.

"Praseće pečenje, pa solo ples g-ce Ravske. Zatim jedna mala rolna filma Poštareva kći. Između činova g. Jurij Mortesi peva ruske narodne pesme (ali one od pre 1917. godine). Onda tanak špricer. Pa nova zakuska..."

A kako se u beogradskom bioskopu "Korzo" dočekivala nova 1930. godina:

"...U međuvremenu kinooperater šnira novu rolnu. Novogodišnji program počinje smešnim tandemom Patom i Patašonom. Čak u sedam časova. Između stolova već se gomilaju koske, srča od stakla, zemičke kojima gađaju filmske negativce. Konačno lutrija! Glavni zgodici - krofne sa zlatnicima zvanim napoleon, pečeno prase sa jabukom u ustima, torta sa puno oraha, balon vina i ples sa g-com Ravskom (ali na rastojanju)."

Mada ti naši stari nisu živeli ritmom koji srce tera da kuca ispod brade, za novogodišnju noć su važila ista pravila kao i danas:

- Te noći nema ružnih ni tužnih!
Ali, za one dame koje su htele da budu lepše od drugih, kozmetički salon "Kelija" imao je rešenje:

"Dame, vaše male i krupne defekte, kao dlake, bradavice, mladeže, tetovažu, bele kesice, podvaljak, bubuljice i druge mane momentalno i zauvek možete uništiti za 50 dinara. Dođite u salon pre nove godine."

Pored ovog oglasa u "Politici", za one koji su bili neodmereni u jelu i piću brinuo je vlasnik "Engleske drogerije" u Knez Mihailovoj ulici broj 33. On je nudio Felerovu "elzu" - eliksir za regulisanje i varenje i originalni norveški ricinus.

Ubrzo je Evropom, a potom i svetom, protutnjao Drugi svetski rat. Nova godina je slavljena i u ratu. Slavili su je i saveznici i nacisti, i porobljeni i okupatori, i partizani i četnici.

Prva nova godina u oslobođenom Beogradu pompezno je proslavljena. Siromašno, ali moćno. Čekalo se u svim većim salama koje su preživele bombardovanje, naročito ono savezničko. Program novogodišnje noći tog 31. decembra 1944. godine bio je gotovo svuda isti. Prvo su se slušale vesti, a potom muzika. Do ponoći se igralo kozaračko kolo, a od ponoći u Domu inženjera i hotelu "Central" u Zemunu se igrao čak i predratni tango, ali na velikom rastojanju.Vreme neumitno teče. Svake godine (zar mora?) stiže i ta Nova godina. Tako je stigla i 1967.
U njenim prvim minutima hiljade Beograđana je izašlo na Terazije i u Knez Mihailovu ulicu. Pre ponoći bilo je prilično mirno, a onda, za samo desetak minuta, sve je oživelo.

Praznični ceremonijal otvorio je predsednik Beograda Branko Pešić, kada je predao televizor milicioneru Obradu Manojloviću.

U beogradskim hotelima, kafanama i krčmama - svuda je bilo veselo. U "Metropolu" je bilo 1.500 Beograđana, a njih je služilo 1.200 kuvara i konobara.