IVAN JE BIO TATA NA PORODILJSKOM, A ŽENA JE MORALA DA RADI! Ovo je njegova poruka svim očevima!

Ivan Đurić je tata koji je bio na porodiljskom bolovanju. Imao je želju za tim. Govoreći za analogija-podkast ispričao je da supruga samo što je otvorila svoju firmu i dug prekid bi je vratio na nulu ili, još gore, u minus.

- Ja, sa druge strane, na svom poslu sam mogao to da sebi priuštim. Na taj način, da kažem, odluka je bila jednostavna iz naše perspektive, ali mnogo ima tih zabluda i mitova oko toga, poput toga da svi ga zovemo porodiljsko odsustvo. Iako ono nije više posle trećeg meseca deteta. Ono je odsustvo radi nege deteta i samim tim podrazumeva da to mogu da koriste i otac i majka po zakonu. Međutim, to što u stvarnosti nije tako i što se očevaju mere u promilima, to je neka, mislim, stvarno tema o kojoj treba da razgovaramo.

A kako se na to odlučio i da li se bar malo plašio?

- Plašio sam se mnogo. Kao i svaki roditelj, svakog dana imaš neki strah, ali posebno kada se približava taj dan kada treba da se preuzme puna odgovornost, kada dete ima četiri, pet meseci, to je beba i dalje.. Priroda jeste takva da odnos bebe i majke je poseban i ništa to ne može da zameni. A i zbog toga je, da kažemo, možda malo teže, malo komplikovanije kada dete tako malo preuzima otac. Ali svaki od tih izazova se da prevazići.

Ivan je otkrio da su vanredne okolnosti stvarale mu najveći strah.

- U redovnim je sve u redu. Bebu čuvaju i baba i deda i dadilja... Ali vanredne okolnosti su sve od povrede, bolesti, pada nekog svakodnevnog dok uči da puzi ili uči da hoda i tako dalje. Najveći moj strah je bila ishrana. Treba razmišljati o tome da detetu treba spremati pet, šest obroka dnevno. Sve je to potpuno novo za mene - kako barimo brokoli na jedan, drugi način, to je sve špansko selo za mene bilo. Inače nisam veliki ni kulinar niti neki ljubitelj hrane. I onda je oko toga samo neka bitka. Ali to kako ćemo da jedemo svaki dan, to mi je bila jedna od najvećih panika.

Autorku Anu Manojlović je zanimalo kako je reagovao doktor kada je otišao da otvori bolovanje.

- E pa tu kreću problemi. Ja sam otišao kod doktora, on nije znao šta se dešava. Zbunio se, posle smo ustanovili, pomešao je to sa onom posebnom negom o bolestnoj deci. I onda je on mene molio da dođem opet sledeće nedelje da se raspita, da vidi. Često postoje te komplikacije koje su potpuno nepotrebne. To je trajalo dva odlaska i jedna telefonska konsultacija sa doktorom. Treba na nekom sajtu to piše, a ne da lutamo. Kad smo našli prava vrata da pokucamo u gradskoj upravi dobili smo informacije.

Kaže da su tu njegovu odluku podržali iako su uglavnom bili zbunjeni.

- Svima je to novo. Svima je to... Kao logično je da ću to uraditi, ali dalje su svi zbunjeni - kaže Ivan i otkriva da li je bilo rezervisanih ili osušujućih komentara, da li su neki islili da je papučar:

- Niko nije osuđivao naglas. Ali da osećam da ljudi misle da sam papučar - osećam. Da ljudi misle da sam lenj, da hoću da izbegnem posao, osećam to. Šta me briga... Nemam ja koga da ubeđujem. Mislim, mogu da objasnim. Moja odluka, naša odluka, naša pogodba.

Dodaje da je velika sreća što beba nije imala grčeve, što nije bilo mnogo problema sa zubima...

- Nije spavala noću, ali to se opet nekako reši. Spavaće posle danju, nadokladiću ja s njom danju. Ono što je mene najviše mučilo jesu te male svakodnevne odluke. Znači, dete se zakašljalo tri puta jutros - da li danas idemo u vrtić ili ćemo da ostanemo kod kuće. Šta ćemo da obučemo za ove dane, "lažno proleće"? Da li treba da obučemo još jedan sloj ili jedan sloj manje? Te male odluke, to je ono što mene najviše umara.

(RTS)

BONUS VIDEO 

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI