EPISKOP BIHAĆKO-PETROVAČKI SERGIJE U BOŽIĆNOM INTERVJUU ZA ALO: Čim minu praznici zaboravimo na Boga
Praznici su dani kada smo bliži Bogu, jer nam u svest, a potom u dušu i srce, Sveprisutni Bog, nenametljivo i tiho, pokazuje da je tu, s nama i u nama. Međutim, kako praznici minu, naš narod se vraća u svakodnevnu kolotečinu, često zaboravljajući na Boga, na Njegovo prisustvo, ali i na pomoć koju nam je uvek spreman pružiti - poručio je episkop bihaćko-petrovački Sergije u intervjuu za aloonline.ba.
Praznici bi, dodao je, trebalo da nas još čvršće povežu s Bogom, a ne, kao što je to najčešće slučaj, da nas samo podsete na njega.
Ukoliko se budemo vodili prizemnim zemaljskim porivima, teško ćemo ugledati Gornji Jerusalim, a onda smo se uzalud rodili, uzalud živeli i uprazno radovali - rekao je episkop Sergije.
Nedavno ste komentarisali kako je „trava do koljena u Jasenovcu metafora našeg zaborava“. Kakav je u zapravo naš odnos prema precima i događajima u prošlosti?
- Mi smo poznati kao narod koji se, s pravom, diči svojom prošlošću, ali retki među nama poznaju prošlost svog naroda. I teorija nije u saglasju s praksom. Prošlost ima ogroman značaj za svakog pojedinca, a naročito za narod. Mnogo je onih među nama koji smatraju da svet počinje i završava se s nama. Takav stav je poguban, jer nas lišava odgovornosti i pred precima i pred potomcima. Apsurdno je da današnje generacije znaju ko je predsednik Severne Koreje, a s druge strane ne znaju kako im se zvao pradeda.
Šta nedostaje srpskom narodu? Da li su mladi dovoljno okrenuti veri?
- Srpskom narodu nedostaje žrtveni karakter, a za to su krive elite koje su jedno pričale, a drugo radile. Izgubljen je osećaj za dobrobit zajednice. Lični interesi postali su predominantni, i oni su danas naša najveća slabost. U tom pogledu izneverili smo one koji su nam prethodili, a naše vreme to ne prepoznaje kao slabost. Postali smo egoisti preko svake mere, a istorija nas takve neće zapamtiti, već samo one koji su, zanemarivši sebe, radili za dobrobit naroda. Mladi ljudi predstavljaju nadu i snagu svakog, pa i našeg naroda. Zbog toga je važno da mladi baštine one vrednosti koje su im ostale od predaka.
Pandemija, prirodne katastrofe... Smatrate li da je ovo opomena čovečanstvu?
- Naravno. Opominje nas Gospod. Opominje nas prošlost. Opominje nas priroda. Ali sve te opomene mi ne doživljavamo kao opomenu, već i dalje srljamo u bezdan ništavila. Pravimo se kao da se ne dešava ništa, jer iz bilo koje opomene ne izvlačimo zaključke, ne menjamo pravac kretanja, već slušamo samo unutrašnji glas civilizacije koja se uveliko bliži svom kraju. Važno je zastati, okrenuti se i videti pustoš koju čovek ostavlja, bez ikakve odgovornosti, bez kajanja, bez želje za pokajanjem. Čovek je postao nemilosrdni eksploatator, okrutni vladalac nečega što nije stvorio niti je njegovo, mislim na prirodu, pa je neminovno da nam se dešavaju pandemije, zemljotresi, požari, poplave i druge katastrofe.
Pitanje Kosova i Metohije je sigurno pitanje svih pitanja za Srpsku pravoslavnu crkvu. Kako Vi vidite sve što se dešava u vezi s kolevkom SPC?
- Kosovsko-metohijsko pitanje nije od juče. Ono je aktuelno nekoliko vekova i neće biti rešeno čak i ako se formalizuje neki dogovor, jer su Kosovo i Metohija toliko utkani u srpsko nacionalno biće, da je to neshvatljivo većini diplomata sa Zapada, koji ovaj nacionalni simbol doživljavaju kao poslovni problem. Zbog toga nisam optimista da ćemo s Albancima rešiti ovo pitanje na način da ćemo postići neki dogovor, izljubiti se i potpisati neki dokument, pa će onda na Kosovu i Metohiji cvetati ruže. Mnogo je zainteresovanih strana u ovom sporu, i svaka od njih vidi neki svoj interes, ali srpski narod je toliko dao Kosovu i Metohiji i još više uzeo od Kosova i Metohije, pa ovaj problem, spor ili kako god ga nazvali, prevazilazi bilo kakvu zemaljsku logiku.
Digitalno doba je realnost, ali...
Kao jedan od najmlađih episkopa u SPC, kako Vi vidite budućnost Crkve i vere u novom, digitalnom dobu?
- Crkva je drevna, konzervativna institucija, u kojoj se temeljne vrednosti ne mogu i ne smeju menjati, ali, isto tako, Crkva traje u vremenu, pa su i na njenom tkivu vidljivi tragovi vremena kroz koje je prošla i kroz koje prolazi. Prihvatamo ono što je korisno i što nam može poslužiti u jevanđelskoj misiji, a odbacujemo sve ono što nas može udaljiti od te misije. Digitalno doba je realnost od koje ne možemo pobeći, zato je važno prilagoditi se trenutku u kojem živimo, ali i odlučno odbaciti eventualne zloupotrebe bilo kojeg tehnološkog dostignuća.
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
možda vas zanima
penzionisani.rs/alo.rs/S.Ć.
Komentari (0)