OD SAMOPOVREĐIVANJA DO SAMOUBISTVA Sve više tinejdžera suočava se s psihološkim lomovima
Proređeno druženje s vršnjacima, učestaliji porodični konflikti usled tenzije prouzrokovane neizvesnom situacijom u svetu, bolest bliskih osoba, ostajanje u atmosferi straha doprineli su da se mladi više povlače u sebe. Problemi koji su i pre postojali intenzivirali su se i doveli do porasta broja rizičnih ponašanja koja uključuju samopovređivanje, nekad čak i suicidalne ideje - objašnjava za Alo Jelena Janjić, psihoterapeut.
Jelena Janjić
Prema njenim rečima, samopovređivanje može da bude drastično, od sečenja žiletom i gašenja cigareta po skrivenim delovima tela, preko štipanja, bušenja, griženja ili paljenja kože, do udaranja tela o čvrste predmete ili površine.
- Najčešća metoda kod devojčica jeste sečenje kože, dok dečaci pribegavaju udaranju delova tela u zid. Prvi znakovi samopovređivanja su povrede i ogrebotine na telu.
Ipak, najpotresnije je, kaže Janjićeva, kad se na telu mlade osobe vide ožiljci koji prekrivaju čitave ruke i noge, grudi i stomak, a koji svedoče o intenzitetu i dužini patnje.
- Kad govorimo o uzrastu, najčešće je reč o adolescentima između 15 i 17 godina, o deci koja se osećaju usamljeno, zanemareno od značajnih odraslih osoba, kao i onoj deci koja doživljavaju vršnjačko nasilje po bilo kom osnovu - fizičko, verbalno, digitalno, isključivanje iz grupe. Takođe, u porodicama u kojima je prisutno emocionalno zlostavljanje, u kojima su porodične relacije nestabilne, hladne, a dete izloženo kritikama i nerazumevanju, onda ono samopovređivanje percipira kao sredstvo koje će mu pomoći da lakše podnese situaciju u kući.
Najčešće su žalbe
Najčešće su žalbe, ističe naša sagovornica, na doživljaj neprihvaćenosti, nepripadanja, odbačenosti, osećaj da ih niko ne razume, da su drugačiji i ne mogu da se uklope.
- Osećaju se izgubljeno i prazno. Kod ovakvih doživljaja nema instant saveta, neophodno je da mlada osoba prvo oseti da je neko razume, sluša, da je nekome stalo do toga kako se oseća i da razvije poverenje da priča o onome što je muči. Kad se oseti prihvaćeno sa svim svojim emocijama i načinima nošenja sa njima, moguće je krenuti u proces savetovanja ili terapije.
Naša sagovornica kaže i da su rađena istraživanja na temu koliko materijalno-socijalni status ima veze s ovom vrstom psiholoških problema.
- Uprkos tome, nemamo dovoljno podataka, znatan procenat se i ne obrati psihijatru ili psihologu/psihoterapeutu za pomoć, a dosadašnja istraživanja su najčešće posmatrala bolničku populaciju. Sigurno je da je prisutno u svim socioekonomskim slojevima, u gradovima češće nego u seoskim sredinama. Izvesno je i da će se ta podela brisati u narednim godinama, jer su internet i društvene mreže omogućili pristup velikom broju sadržaja i ljudi, kao i raznim informacijama.
Samopovređeivanje je često posledica „imitiranja“ značajnih osoba iz okruženja koji su imali ili imaju takva iskustva, kaže Janjićeva.
- Ova socijalna zaraza često može da ima korene u igrici u kojoj je cilj da se adolescent samopovredi. U tom slučaju, samopovređivanje postaje sredstvo za poistovećivanje s grupom vršnjaka i razvijanje doživljaja pripadnosti. U eri interneta važno je obratiti pažnju i na medijske sadržaje s temom samopovređivanja koji na određeni način propagiraju ovakva ponašanja, čine ih vidljivim i služe kao modeli za identifikaciju.
Pozovi, ne oklevaj!
Svakako, postoje telefonske linije putem kojih se mladi mogu obratiti za pomoć, između ostalih:
Nacionalna dečja linija: 116111
Centar „Srce”: 0800-300-303
SOS linija za prevenciju samoubistva u Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”: 011/7777-000
Najispravniji put za suočavanje s ovim problemom podrazumeva obraćanje za pomoć psihijatru i psihoterapeutu, a Janić kaže da bi sa tretmanom trebalo što pre početi, a ne čekati da se ovakvo ponašanje preraste ili da prestane samo od sebe.
- Važno je da otac i majka budu osposobljeni da prepoznaju prve znakove koji ukazuju na to da se mlada osoba samopovređuje, kao što su tajnovitost, kontinuirano i dugo povlačenje u privatnost, oblačenje odeće neprikladne za trenutno vreme. Često je i roditeljima potrebna pomoć i podrška jer se suočavaju s osećanjima poput šoka, zbunjenosti, tuge, besa, krivice, bespomoćnosti. Kazna je nešto što mladim osobama u tim slučajevima najmanje treba, s obzirom na to da već kažnjavaju sami sebe. Rad s adolescentom i njegovom porodicom predstavlja dugotrajan proces u kojem je potrebno imati strpljenje i u kojem će se raditi na uzroku ovakvog ponašanja - navodi Jelena Janjić.
Neophodna saradnja škole i porodice
Uloga porodice u preventivnom delovanju najviše se ogleda u pružanju poželjnih modela komunikacije - ističe Janjić, i dodaje da se psihoterapeuti često susreću s tim da adolescent povređujući delove tela ispoljava bol koju oseća na unutrašnjem nivou.
- Važno je da roditelji od početka uče dete da su sve emocije prirodne i dobrodošle, ali da je važno da učimo kako da se nosimo i s prijatnim, ali i s neprijatnim osećanjima. Atmosfera međusobnog slušanja u porodici značajan je prediktor smanjenog broja rizičnih ponašanja i kasnije u adolescenciji. Jako je bitno da porodica i škola imaju visok nivo saradnje kako bi usmerili svoja delovanja ka istom cilju - da mlada osoba bude dobro i stabilno.
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
možda vas zanima
povezane vesti
Vesti
Komentari (0)